Sve koji su se oglušili o karantin čekala je najteža kazna.
Zdravstvena služba u Srbiji počinje da se uvodi i organizuje tek od Hatišerifa iz 1830. godine. U početku je bila u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova (1835), potom Ministarstva prosvete, a popečitelj je bio u isto vreme “vrhovni nadziratelj karantina u Srbiji”. Od 1837. godine radio je i “Špitaljski fundus” (bolesnički fond) na poboljšanju zdravstvenih prilika u zemlji.
Država u povoju, vladar nepismen, narod sujeveran. Prvi diplomirani lekar došao je u Srbiju 1820, ali već 1837. godine bilo ih je 18. Prva bolnica i apoteka otvoreni su u Šapcu (1826), potom u svim većim mestima, a “špitalj palilulski” sa 100 bolesničkih mesta bio je najveći i najbolji u zemlji.
– Blagodarenije Bogu, bolesti nikakovih nema – obaveštavali su kneza lokalni organi vlasti, misleći na epidemijske bolesti, u koje nisu ubrajali frengu (sifilis), polnu bolest veoma rasprostranjenu u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji. Vredno je pomena da je u Srbiji rano započeto kalemljenje boginja “srebrnom iglom, sa dečijih krasta”. Pošto je dalo dobre rezultate, pelcovanje je postalo opšta pojava, pa su izdata “Pravila za kalemljenje boginja” (1839).
Učestale epidemije kuge i kolere u Turskoj, koje nisu mimoilazile ni daleko naprednije zemlje Evrope (Austriju – 1831, 1836; Francusku – 1832; Italiju – 1836), prinudile su kneza da ubrza rad na uređenju sanitetskih ustanova. Njega je na to posredno nagonila i Austrija, koja je u vreme pojave epidemija u Turskoj zatvarala granicu. S druge strane, Turska nije poklanjala nikakvu pažnju sanitetskoj službi i ustanovama, budući da je tek 1838. godine uvela karantine. Avrama Petronijevića, koji je boravio u Carigradu kao deputat, angažovali su Turci na ovom poslu, a on je, u pismu knezu Milošu, pisao da su svi Turci protiv osnivanja kontumaca, osim sultana i ministra spoljnih poslova.
Foto: SD/ilustracija
Tridesetih godina 19. veka kneževinu su zahvatile tri epidemije kolere i kuge: 1831, 1836. i 1837. godine. Sve tri epidemije unete su iz Ugarske i Turske. One nisu zatekle Srbiju nespremnu: knez je izgradio na srpsko-turskoj granici sedam karantina i devet sastanaka, prema austrijskim uzorima, i odštampao tri brošure u vidu uputstava za lečenje od kolere i kuge. Karantin u Aleksincu, na Carigradskom drumu, bio je najuređeniji jer je tuda išao najveći promet dobara i ljudi.
Čim se kuga pojavila u Turskoj 1836, knez je odmah preduzeo hitne mere: izveo je vojsku na granicu, a karantinski period podigao na šest nedelja. Avrama Petronijevića postavio je za glavnog nadziratelja srpsko-turske granice i naredio mu: “Prebudite tamo i čuvajte, ama da ni vrana ne preleti!” Kugu nisu prenele vrane, već turski nizami koji su dolazili u Beogradsku tvrđavu u proleće 1837. godine. Jedan vojnik je umro u Aleksinačkom kontumacu, a jedan na putu do Beograda, ostali su se nekako dokopali beogradske tvrđave. Lekar, koji je pregledao oba mrtva turska vojnika, nije prepoznao čumu, a beogradski vezir je krio šta se potom dešavalo u tvrđavi. Iz straha da se kuga ne proširi iz tvrđave u beogradsku varoš, knez je opseo Beograd jakom stražom i odsekao ga od sveta, usled čega je došao u sukob s beogradskim vezirom. Na sreću, kuga je poštedela i Turke i Srbe u Beogradu.
Foto: Profimedia/ilustracija
Prva srpska žrtva pala je početkom avgusta u Ražnju. Pored Ražnja i Jagodine, kuga je zahvatila Paraćin, Ćićevac, Radoševac, Varoš i Pardik. Sva ova mesta odmah su strogo izolovana. Pukim slučajem kuga je preneta u dva sela Valjevskog okruga: Brezju i Osečini. Zahvaljujući strogim kneževim naredbama – ubijani su svi koji se nisu pridržavali uputstava – kuga je brzo lokalizovana. U navedenim mestima Aleksinačkog, Ćuprijskog i Jagodinskog okruga razbolele su se 243 osobe, od kojih su 192 umrle, a 51 ozdravila. U Valjevskom okrugu umrlo je 20 lica. Bilans žrtava (212) je očigledno mali, pogotovu kad se zna da je u Zemunu 1831. godine stradalo od kolere 200 osoba, a u Turskoj daleko više.
Potom je doktor Karlo Nađ, pridošli zemunski karantinski lekar, izvršio potpuno čišćenje svih okuženih mesta. Zgrade u kojim je kuga harala i mnogi predmeti, u svim zaraženim mestima, predati su ognju. Spaljena je i varoš Ražanj, posle velikog otpora stanovništva, koji je knez Miloš suzbio surovim merama, i potom premestio varoš na jednu uzvišicu, podalje od druma. Uz pomoć doktora Nađa napisana je i obnarodovana nova uredba o karantinima i sanitetskoj službi.
Tako se kneževina izbavila “od strapše opasnosti” zahvaljujući ogromnim naporima i oštrim kneževim merama, uz relativno malo žrtava. Budući da je ova epidemija desetkovala mnoga naselja u Turskoj, uspešna odbrana od kuge ostavila je o kneževini lep utisak u Evropi, a naročito u Austriji.
Preuzeto: Srbija Danas
