Zabrana pušenja u kafićima i gostionicama u Nemačkoj je 2007. izazvala pravu pobunu pušača i ugostitelja. Jedni su tražili slobodu da puše gde hoće, drugi su se uplašili za posao. Kakvi su učinci, deceniju kasnije?
Iako veče još nije ni počelo kako treba, u pivnici Dablin In u Hanoveru vlada velika gužva. I ispred stoje grupice ljudi. Pušači. Jer, u ovom objektu pušenje je zabranjeno, pa ko želi da zapali mora napolje. „Ah, već sam se navikao na to”, kaže Filip, dok cupka zbog zime i pali cigaretu. Pored njega puši njegova sestra Julija. „Meni to čak odgovara. Smeta me dim. To se svaki put oseti u odeći.”
O zabrani pušenja u ugostiteljskim objektima se već čitavu deceniju burno raspravlja širom Nemačke. U julu 2007. je savezna vlada usvojila Zakon o zaštiti nepušača kojim je obavezala savezne pokrajine da utvrde pravila o pušenju u ugostiteljskim objektima. Ugostitelji su se žestoko pobunili. „Argument je bio da će zabrana pre svega uništiti male kafiće”, priseća se Kristofer Lik, portparol Nemačkog udruženja hotela i gostionica. Reč je tipičnim lokalnim kafićima u kojima se uglavnom sastaju uvek isti gosti, za koje je kafić nešto poput dnevnog boravka. I koji ne mogu zamisliti druženje bez cigarete.
„Proizvođači duvanskih proizvoda su tada izdejstvovali da se pokrajinama prepusti određivanje konkretnih oblika zabrane”, kaže Zigfrid Ermer. On je predsednik udruženja Pro Rauchfrei, jedne od najvećih inicijativa nepušača u Nemačkoj. To je, žali se, dovelo do velikih razlika u regulativama u različitim pokrajinama.
Od apsolutne zabrane do izuzetaka
Sve pokrajine su ubrzo nakon donošenja zakona donele propise o zabrani pušenja u lokalima. Danas su najkonsekventniji Severna Rajna Vestfalija, Bavarska i Sarska koji su se odlučili za apsolutnu zabranu pušenja u svim ugostiteljskim objektima.
Najmnogoljudnija pokrajina Sjeverna Rajnae Vestfalija je najpre pokušala da bude fleksibilnija. Ali vlasnici kafića su se spretno dovijali. Tako su neki osnovali takozvani klub pušača. Ko je hteo unutra, morao je da ima člansku kartu. To teoretski nije ni bio kafić, pa nije ni važila zabrana pušenja. Mnogi su u to doba u novčaniku imali po nekoliko članskih karti takvih klubova. Drugi kafići su pak organizovali navodne privatne zabave – na koje je u stvari svako mogao da dođe – pa su i na taj način zaobilazili zabranu. Na sve te maštovite pokušaje pokrajinska vlada je 2013. reagovala potpunom zabranom pušenja, bez izuzetaka.
U Donjoj Saksoniji, Bremenu i Baden-Virtembergu zabrana nije tako stroga. U strahu da bi potpuna zabrana dovela do zatvaranja manjih objekata, Donja Saksonija je od zabrane pušenja izuzela objekte s površinom manjom od 75 kvadratnih metara. Istovremeno u tim manjim objektima je zabranjen pristup mlađima od 18 godina, kao i posluživanje hrane. Ali ni ti izuzeci nisu sprečili izumiranje gostionica. Od 2008. do 2014. godine njihov je broj u celoj Nemačkoj smanjen za 7.000 i sada iznosi 32.000.
„Zabrana pušenja je samo jedan od razloga”, tvrdi Krostofer Lik. „Mali kafići na ćošku odumiru i zato što takva potreba za komunikacijom kod mladih ljudi više ne igra tako važnu ulogu kao nekada. Oni žele zabavu, žele moderni stil života.” Dok lokalne kafane (Kneipe) izumiru, broj modernih barova je čak za više od 200.
Zabrana kao motiv za odvikavanje
Kakav je učinak na ugostiteljsku branšu imao novi zakon? U Donjoj Saksoniji je promet u gastronomiji na početku opao, izveštava Rajner Balke, šef tamošnjeg ogranka Udruženja hotela i gostionica. „Mnogi su morali da preuređuju objekte jer su zakoni zahtevali poseban prostor za pušenje.” Te gubitke nije moguće precizno utvrditi, ali Balke ističe da se situacija vremenom popravila i da je danas promet stabilan. Slično je i u drugim pokrajinama
Mnogi pušači su još uvek ljuti zbog zabrane. „To je čisti slučaj diskriminacije pušača”, smatra Jan Mike, šef Nemačkog udruženja proizvođača cigareta. Ovo udruženje zalaže se za slobodu izbora. „Trebalo bi prepustiti svakom ugostitelju hoće li dopustiti pušenje ili ne.”
Zigrfrid Ermer, borac protiv pušenja, odgovara: „Veliki deo pušača s kojima razgovaram smatra zabranu dobrom, jer zbog nje manje puše.” Tu svoju izjavu potkrepljuje studijom Nemačkog centra za istraživanje raka u kojoj se navodi: „Malo je okorelih pušača: samo 35 odsto njih nije još nikada prestalo da puši. Većina želi da prestane.” U studiji se kao važan motiv za prestanak pušenja navodi zabrana u gostionicama i kafićima.
