U korenu sprečena revolucija u Hrvatskoj, razgovor o podeli Bosne i zavera o izbacivanju Ante Markovića, poslednjeg premijera SFR Jugoslavije – to je samo deo političkog i diplomatskog salda državne i vojne rezidencije Karađorđevo, sakrivene u vojvođanskim šumarcima.
Malo je vila u istoriji Balkana čiji zidovi pamte više državničkih sastanaka koji su decenijama kasnije nosili veo tajnosti.
„Karađorđevo je postalo važno jer je Josip Broz Tito tamo lovio i dočekivao političare i diplomate, ali i ugušio Hrvatsko proleće 1971. godine”, kaže Josip Glaurdić, direktor Instituta političkih nauka na Univerzitetu u Luksemburgu za BBC.
Fascinantna je i fascinacija političara sa Balkana Titom. Kasnije su mnogi birali Karađorđevo za bitne i škakljive dogovore, da bi ga po malo oponašali.
Jedan od tih dogovora bio je razgovor u četiri oka o kojem se i danas govori – sastanak između Slobodana Miloševića, predsednika Srbije i Franje Tuđmana, prvog čoveka Hrvatske 25. marta 1991.
Glavna tema je bila podela Bosne, neposredno pred sam raspad SFRJ i ratove koji su usledili.
Vilu, kojom danas upravlja vojna garda, političari su birali i „zbog specifičnog duha tajnosti kojim odiše zdanje”, kaže Petar Bošković, vojni analitičar za BBC.
„Karađorđevo ima tu muzejsku notu”, dodaje Bošković, koji je tokom angažovanja u Vojsci Srbije više puta posetio zdanje, iako je vojni kompleks zatvoren za javnost.
„Zamislite da sedite za stolom koji prima 150 ljudi, a pored vile se nalazi bačka kuća u kojoj je izložen medved kojeg je, navodno, sam Tito ustrelio.”
‘Veo tajnosti’ – šta krije Karađorđevo
Ergelu i lovište na jugu Vojvodine prvi je otkrio kralj Aleksandar Karađorđević, koji je počeo da dolazi u Karađorđevo da lovi sa diplomatama i počasnim gostima.
Njegovu pasiju prema tajanstvenom mirnom mestu preuzeo je Josip Broz Tito kada je postao predsednik SFRJ.
Vojna ustanova Karađorđevo formirana je sredinom 1970-ih, kada je data na korišćenje Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), a tokom perioda SFRJ na ovom domaćinstvu se proizvodila hrana za vojnike JNA.
Ispresecana veštačka jezera i park koji se prostire na čak 500 hektara čuvaju Karađorđevo od očiju javnosti.
Malobrojni koji su posetili ovo zdanje, poput Boškovića nazivaju ga „mestom koje odiše tajnošću”.
„Karađorđevo ima i heliodrom, tako da, ako želite da neko tajno dođe, to vam neće biti problem”, kaže on.
‘Retro, ali savršeno novo’
„Retro i starinsko, ali savršeno očuvano i kao novo” – ovako Bošković opisuje dizajn nameštaja i stil u kojem je Karađorđevo uređeno. To su debeli tepisi i starinska posteljina, holovi sa pregršt umetničkih slika i brojne staze za dugu šetnju.
Vila ima i bazen, prostorije za masažu, a raritet su dva vozila „zastava 750″ iz 1978, posebno adaptirana za rezidenciju.
Kožna fotelja i radni sto od kuvane bukovine decenijama su rezervisani za onoga ko vodi državu, a predsednik zemlje pretplaćen je i na apartman u kome je sve uređeno autentično, kao što je bilo za vreme Josipa Broza Tita.
Jedina razlika u apartmanu su – par papuča koje svaki novi predsednik dobija.
U medijima se pisalo i o posebno ugrađenom šanku, čudu tehnike te 1979. godine, koji se pojavljuje pritiskom na dugme.
Objekat je prvi put renoviran tokom predsedničkog mandata Slobodana Miloševića, kada je zdanje uredila njegova supruga Mira Marković.
Druga obnova usledila je kada je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić stupio na funkciju.
Ergela je jedini deo Karađorđeva otvoren za turiste u kojoj su još početkom 20. veka obučavani konjanici.
Zašto je bitan diplomatski lov
Možda je kralj Aleksandar Karađorđević prvi počeo da dolazi u Karađorđevo da lovi sa diplomatama i počasnim gostima, ali su mu Titove lovačke avanture donele slavu.
Tito i Leonid Brežnjev, visoki sovjetski diplomata, sa lovačkim šeširima i u toplim džemperima šetaju vrtom tokom 1970-ih. Razgovaraju o strategiji, ali niko ne zna kojoj – lovačkoj ili političkoj.
Od britanskog feldmaršala Bernarda Montgomerija, lidera španskih komunista Santjaga Karilja, do kambodžanskog princa Norodoma Sihanuka – gotovo svako od njih oprobao se u takozvanom diplomatskom lovu.
„Karađorđevo je imalo dve funkcije – bilo je ergela i lovište”, kaže Živadin Jovanović, bivši jugoslovenski diplomata za BBC.
„Tito je lov koristio u diplomatske svrhe, pa su političari i bitni zvaničnici dolazili u vilu često na pregovore, koje su pratile brojne druge aktivnosti.”
Broz je odlučio da Karađorđevo postane državno lovište od opšteg značaja 1948, iste godine kada je došlo do raskola između njega i Josifa Staljina, predsednika Sovjetskog Saveza.
Period koji se pamti kao trenutak kada je Tito rekao ne Staljinu, zapravo određuje vreme kada je Jugoslavija izbačena iz Informbiroa, najvažnijeg zajedničkog tela komunističkih partija.
Do raskola je došlo jer je Moskva želela da unutrašnja i spoljna politika Jugoslavije bude na liniji sa sovjetskom.
„Upravo je prvi diplomatski lov organizovan u Karađorđevu 1948. godine, jer je Titu značilo da okupi bitne zvaničnike u neformalnijoj atmosferi i da agituje za jugoslovensku stvar”, kaže vojni analitičar Bošković.
Šta je Hrvatsko proleće
Lamperijom uređeni kabineti Karađorđeva pamte još jedan politički raskol.
Bio je to Titov upliv u Hrvatsko proleće 1971. godine, a sastanci u vojvođanskoj vili „jedan su od najvažnijih trenutaka u istoriji zdanja i Hrvatske”, objašnjava Glaurdić, dugogodišnji profesor političkih nauka na Univerzitetu Kembridž.
„Hrvatsko vođstvo Saveza komunista je početkom 1970-ih godina radilo na mobilisanju hrvatskog nacionalizma unutar SFR Jugoslavije”, kaže Glaurdić. Na ovaj način su mislili da će se rešiti hrvatski problemi unutar države.
U isto vreme su se, dodaje politikolog, „probudile studentske organizacije koje su koristile nacionalni identitet kao kartu u međurepubličkim igrama” SFR Jugoslavije. Među pobornicima su bili i mnogi hrvatski intelektualci, politikolozi, ekonomisti, ali i umetnici. „Tražili su brojne reforme – od ekonomije do politike, mnogo veću slobodu za republiku Hrvatsku pri odlučivanju”, kaže Glaurdić.
„Pored nacionalnih težnji, svojstveno Hrvatskom proleću bila je i težnja ka liberalizmu, otvorenijem tržištu.”
Jedna od ideja Hrvatskog proleća bilo je i menjanje Ustava SFR Jugoslavije, ali i Hrvatske. Želela se labavija federacija, kojom bi brojne nadležnosti i odluke o Hrvatskoj, koje su donošene na saveznom nivou, bile prebačene na lokalni nivo.
„Tito i tvrda linija unutar socijalističkog aparata je to dopuštala do određene mere”, kaže Glaurdić.
Ipak, u decembru 1971. godine Tito je pozvao hrvatsko rukovodstvo u Karađorđevo.
„Na tom sastanku su liberalima jednostavno rekli – morate prestati.
„Oni su se skrušeno složili, ali ono što se dogodilo narednih dana i godina bilo je mnogo bitnije”, objašnjava politikolog Glaurdić.
Usledili su progoni Titovih neistomišljenika, a mnogi su, dodaje Glaurdić „gubili poslove na fakultetima”.
Ovih godina seća se i bivši srpski diplomata Živadin Jovanović, koji se u to vreme našao u Beogradu, između poslova u konzulatu Jugoslavije u Kanadi i Keniji.
„Tito je želeo da se obračuna sa onima koji su bili za drugačije političke, ali i presudno, ekonomske, odnose u državi”, kaže Jovanović. U prvi mah je delovalo da će, nakon Karađorđeva, ovi ljudi samo nastaviti da rade po starom, iako njihove ideje nisu prošle. Ipak, Tito je odlučio drugačije, da oni moraju da odu.
Time što je održao sastanak u vojnoj vili i kaznio hrvatsko rukovodstvo, „Tito je poslao i poruku srpskim liberalima, da se primire”, ocenjuje diplomata.
Kako je Hrvatska dobila nezavisnost: „Nemačka se nadala da će zaustaviti rat”
„Dve najveće republike dogovorile su se da u naredna dva meseca reše tešku jugoslovensku krizu” – deo je kratkog izveštaja novinara francuskog lista L Mond pre 31 godinu iz Karađorđeva.
Susret Slobodana Miloševića i Franje Tuđmana bio je jedan u nizu sastanaka predsednika jugoslovenskih republika usled raspada SFRJ, pod talasom nesuglasica i nacionalističkih pretnji. U tom trenutku, na području Like izbili su sukobi između lokalnih Srba i hrvatske policije.
Iako je baš sastanak 25. marta 1991. godinama kasnije u javnosti okarakterisan kao tajni, Glaurdić kaže da to zapravo uopšte nije slučaj. „Sastanak na kojem je navodno dogovorena podela Bosne ušao je u domen više popularne mitologije nego ozbiljnih istorijskih činjenica”, kaže Glaurdić.
Razgovori nikako nisu bili tajni, sve je bilo najavljeno i javno propraćeno, ali ono što je bilo tajno i te kako posebno jeste predmet razgovora.
I više od tri decenije kasnije, ne zna se o čemu su tačno govorili Milošević i Tuđman – Glaurdić kaže da se transkript razgovora nikada nije pojavio.
Stjepan Mesić, poslednji predsednik Predsedništva SFRJ i tada Tuđmanov partijski kolega, otkrio je da je ideja bila da se dva lidera nađu kako bi probali da zaustave rat.
Tuđman je odlučio da Mesića ne povede u Karađorđevo.
„Tuđman nije znao da glumi – bio je sav crven i ozaren u licu”, setio se Mesić za BBC trenutka kada se tadašnji predsednik Hrvatske vratio sa sastanka.
„Sve je rešeno, sve je rešeno, rata više nema – likovao je, odmah tražio mape od savetnika koje su stavili na sto i pokazali da Milošević predlaže granice iz 1939, plus Cazin, Kladušu i Bihać koje je nazvao turska Hrvatska.”
Plan je, tvrdio je Mesić, bio jasan – Tuđman je želeo da pripoji deo Bosne, a i Milošević je želeo 63 odsto te republike.
Na Mesićevo pitanje šta na to kaže Alija Izetbegović (predsednik Predsedništva BiH), Tuđman mu je, navodno, pokazao makaze prstima i rekao da „kad se ovako spoje srpske i hrvatske makaze, nema mesta za Aliju.
Ni uz Miloševića u Karađorđevu nisu bili najbliži saradnici.
Srpski diplomata Vladislav Jovanović je tog proleća 1991. godine čekao da dobije službu u Ministarstvu spoljnih poslova, ali, za razliku od Mesića, za BBC tvrdi da „dogovor, koliko on zna, nije uopšte bio toliko zacementiran u kamenu”.
„Nisam nikada direktno pitao Miloševića šta je konkretno pričao sa Tuđmanom u Karađorđevu”, kaže Jovanović za BBC.
„Ipak, nakon sastanka u vili, Milošević je bio spreman da prihvati pojedine međunarodne planove, poput plana Žozea Kutiljera o mirnom rešavanju bosanske krize.”
Za Jovanovića je to dokaz da dogovor o podeli Bosne nije ni postojao „pogotovo ne u tako striktnom obliku o kojem se govorilo kasnije.”
Šta god da su Milošević i Tuđman razgovarali u trenutku kada su ih na tremu vile u Karađorđevu fotografisali mediji, za politikologa Glaurdića podjednako je bitno „koliko i potezi obojice političara nakon sastanka”.
„Tuđman je bio poprilično otvoren u hrvatskim medijima, kada su ga pitali o čemu je on razgovarao sa Miloševićem i kako je video rešenje za krizu u Bosni”, kaže Glaurdić.
„On je odmah nakon sastanka izjavio da je predmet razgovora bila budućnost Bosne i Hercegovine.”
Glaudrić veruje da, i da je dogovor bio postignut, on nije ispoštovan. „Tuđman je definitivno bio za podelu Bosne i ljudi oko njega, ali u hrvatskoj o tome nije postojalo jedinstveno mišljenje”, kaže on.
„Većina političke elite je bila protiv podele.”
Ni Milošević sastanku „nije prišao voljno i otvoreno već je samo ispitivao teren”. „Milošević nije u tom trenutku bio posebno zainteresovan za podelu Bosne jer je verovao da će ona ostati u zajednici sa Srbijom i Crnom Gorom nakon raspada Jugoslavije”, smatra Glaudrić.
„Samo je uvlačio Tuđmana u zamku, da u očima Bosne ne bude nepouzdan saveznik.”
Godinu dana posle sastanka u Karađorđevu, izbio je rat u Bosni.
U sledeće tri i po godine, poginulo je prema procenama više od 100.000 ljudi, a iz zemlje je izbeglo više od dva miliona stanovnika.
Kako je srušen Ante Marković
Da je između dvojice političara dogovor o podeli Bosne postignut tvrdio je i Borislav Jović, poslednji predsednik SFRJ. Ali to nije bio jedini plan postignut u Karađorđevu tog dana, pisao je Jović u svojoj knjizi Poslednji dani SFRJ, koja je korišćena kao dokazni materijal i u Hagu na suđenju Slobodanu Miloševiću za ratne zločine.
„Obojicu sam pitao o čemu su se dogovorili u Karađorđevu, iako sam već znao odgovor”, pisao je Jović.
Obojica su priznala da su se sporazumeli oko podele Bosne i Hercegovine i smenjivanja predsednika vlade Ante Markovića.
Ante Marković je političar koji je najpoznatiji po ekonomskim reformama početkom 1990-ih, po tome što je odbranio dinar i doneo Jugoslovenima platu od 1.000 nemačkih maraka.
Savetovali su ga neki od najpoznatijih liberalnih ekonomista sveta, a na Balkanu je ostao upamćen kao čovek koji je bio poslednja brana ka očuvanju Jugoslavije i mirnom rešavanju sukoba.
Da bi spasao zemlju, pokrenuo je 1990. i jugoslovensku televiziju Jutel, a ideja je bila da se samo jedan sat dnevno svuda u Jugoslaviji čuje šta ima da kaže savezna vlada. Ipak, na parlamentarnim izborima iste godine, njegova politika koja se temeljila na očuvanju države, osvojila je jako mali broj glasova u Makedoniji, Crnoj Gori i Bosni.
U Srbiji su ubedljivo izgubili od Miloševićeve Socijalističke partije Srbije.
Jović je u intervjuu za BBC u decembru 2020. godine, potvrdio da su na „rad Ante Markovića postojale zamerke, kao i obostrana želja i Tuđmana i Miloševića da se on smeni”.
Prema svedočenju Ante Markovića u Haškom tribunalu, glavni razlog za njegovu smenu bio je dogovor Miloševića i Tuđmana o podeli Bosne i Hercegovine, čemu se on protivio.
Dobre stvari, na mestu loših
Iako se te 1991. godine nije našao među zvanicama u Karađorđevu, Stjepan Mesić u vojvođansku vilu ipak je ušao – ali 15 godina kasnije. Kao predsednik Hrvatske, prisustvovao je Samitu zemalja Jugoistočne Evrope, koji je njegov kolega Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije, organizovao u cilju borbe protiv organizovanog kriminala i terorizma.
Boris Tadić je u Karađorđevu bio domaćin i 2011. godine, kada je organizovao trilateralne razgovore između predstavnika Srbije, BiH i Turske o budućnosti tri zemlje i procesu pomirenja na Balkanu.
Tadić je odbio da govori za BBC o skupovima u Karađorđevu.
Glaurdić veruje da je nekadašnji predsednik Srbije „želeo izborom Karađorđeva da napravi simboliku”. „Tadić je organizovao skup o budućnosti Bosne na mestu gde se dogovarala podela Bosne”, kaže Glaurdić.
„Verovatno je hteo da povuče paralelu – da na mestu gde su se dešavale loše stvari, dogovori nešto pozitivno.”
Izvor: BBC Srbija
