Priznavanje, tj. nagrađivanje kod deteta razvija sigurnost u sebe, podstiče na dalji trud i zalaganje. Kada dete shvati da njegovi postupci za rezultat imaju prijatne posledice (nagrade), biće motivisano da se i dalje trudi. Kako bi se razvilo u samopouzdanu osobu mora imati odgovarajuću potvrdu. Ukoliko je vaš cilj da dete bude sigurno u sebe, pozitivno, kooperativno, dinamično, otvoreno… bez pružanja podrške, nagrađivanja i pohvala to ne možete postići.
Nagrade mogu biti verbalne (pohvale), neverbalne (nežan dodir, osmeh, zagrljaj) i materijalne (pokloni – iako se roditelji ajpre sete njih, one su manje važne). Sa druge strane, roditelji ponekad veruju da su njihova deca možda i preterano mažena i pohvaljivana pa smatraju da pohvale ili nežnost koje im svakodnevno pružaju više i nisu nagrade, već njihovi uobičajeni roditeljski postupci. Istina je da zagljaji, tepanje, iskazivanje ljubavi treba da se u vašem domu podrazumeva, a ne pokazuje samo kada dete usvoji neko ponašanje koje želite da podržite.
Ukoliko pripadate onim roditeljima koji su skloni svakodnevnom nagrađivanju deteta – odlično i za vas, i za dete. Ipak, i u takvim porodicama potrebno je pronaći neke druge, dodatne, nove načine kojima ćete dete i nagrađivati. Naime, ma koliko bili nežni prema detetu, ne zaboravite da je nagrada, kao nešto izuzetno, neophodna svakoj osobi (bez obzira koliko ima godina ili možda odaje utisak da mu priznanje ništa ne znači), pa i vašem detetu. Naime, dok kazna deluje u trenutku, u afektu, i često ostavlja negativne posledice po dete – nagrada ostaju upamćene kao nešto pozitivno, tj. dovoljno vredno truda da bi se ponovio takav doživljaj.
Razmislite o sopstvenim kriterijumima nagrađivanja. Odnosno, koje je konkretno detetovo ponašanje vredno nagrade? Jer, ukoliko nagrađujete ono što je njegova obaveza, na taj način mu pružate podršku kao da ono čini nešto specijalno, a ne nešto što se podrazumeva, ili je rezultat vašeg prethodnog dogovora. Često se zaboravlja da postoje brojni drugi načini kojima se postižu bolji rezultati nego sa kaznom, a ne povređuje detetova ličnost. Nagrade su pozitivnije, efektnije, deluje na duže staze…
Novčane nagrade treba izbegavati. Iz roditeljskih stavova dete uviđa da novac ima veliki značaj za život svih članova njegove porodice, pa brzo shvata da je novac oblik moći. Međutim, kada i ono za neki svoj trud bude nagrađeno novcem, ono ponašanje koje je za roditelje željeno i prihvatljivo pokušaće da uspostavi iz interesa (dobiće novac), a ne zato što je shvatilo razloge zbog kojih njegovi roditelji na tom ponašanju insistiraju. Sa druge strane, ukoliko želite da naučite dete da poštuje vrednost novca, ili da ga naviknete da štedi – poslužite se džeparcem, a ne nagradom. Tek u starijem uzrastu (pubertet), džeparac može biti jedan od oblika nagrađivanja deteta. U ovom uzrastu, džeparac će pomoći da dete odgovorno postupa sa novcem.
Kada želite da nagradite dete zbog nečega čime ste posebno zadovoljni, pitate ga za mišljenje (na primer, šta bi želelo da dobije od vas), a ono vas iznenadi odgovorom – pokušajte da njegovu želju ispoštujete. Naime, vi možete biti protiv računarskih igrica, i to sa velikom argumentacijom, ali ako je baš to želja vašeg deteta, napravite kompromis.
Uobičajeno je da roditelji misle da imaju višak ideja, a manjak vremena. Međutim, i jedno i drugo najviše zavisi od vaše organizacije i dobre volje. Nagradite dete onim što imate – nemate u izobilju. Iznenadite ga. Učinite za njega nešto lepo, neočekivano. Pokažite mu da se radujete nekom njegovom uspehu. Napravite mu kolače. Pronađite neku zajedničku aktivnost napolju. Pozovite ga u bioskop. Poklonite mu svoje vreme.
Nagrađivanje ne samo što ne mora, već najčešće i ne treba da bude materijalno. Nagrađujte pohvalama, tj. rečima. Pohvalite ga kad god ste njime zadovoljni. Ne zaboravite da pohvalu zaslužuje i uložen trud, a ne samo postignut rezultat. Važno je upotrebljavati pohvale koje se odnose na detetovu ličnost (posebno kada želite da ojačate neku njegovu osobinu). Ipak, još bolji efekti se postižu takozvanim konstruktivnim pohvalama. One su direktne, konkretne i odnose se na trenutno dečje ponašanje ili situaciju (na primer: “Odlično si sredio sobu.”).
Određene privilegije koje dete stiče nekim svojim izuzetnim ponašanjem su nagrade koje imaju zaista veliki podsticaj. Privilegije mogu biti dodatno vreme za gledanje TV-a, kasnije odlaženje u krevet, dobijanje još jedne priče za laku noć ili nešto drugo u čemu dete uživa. Privilegije nikad ne treba mešati sa osnovnim detetovim potrebama kao što su: hrana, vreme provedeno s roditeljima, sigurnost, ljubav ili poverenje.
Kako dete bude odrastalo, u njemu možete formirati osećanje unutrašnjeg zadovoljstva ili ponosa zbog nekog ličnog postupka. Tada će imati pravi motiv da se trudi i postiže svoje ciljeve. Kada učini nešto pozitivno što želite i vi da nagradite, pitajte ga kako
se ono oseća, kako bi ono nagradilo sebe da je nan vašem mestu, koliko mu to trenutno osećanje prija, da li namerava da uskoro učini nešto slično….
Ukoliko je vaš osnovni metod vaspitavanja nagrađivanje i pohvaljivanja deteta, to ne znači da su kazne, grdnje, povišen glas u vašoj kući zabranjeni. Odnosno, bez obzira što znamo da su nagrade delotvornije i imaju veći podsticaj za decu nego kazne, nema razloga da dopuštate određena neprihvatljiva ponašanja svog deteta. Ipak, kada kažnjavate, izrazito je važno odrediti
pravu meru, tj. ne preterati. Za kazne je neophodno da odgovaraju detetovom učinjenom postupku (da kažnjavate ponašanje ili postupak, a ne dete). Kazne, kao i nagrade, mogu biti veoma raznovrsne (od strogog pogleda pa do promene roditeljskog ponašanja prema detetu, oduzimanjem predmeta sa kojim se igra, uskraćivanjem nečega što ono voli…).
