Klara Cetkin (5. jul 1857. – 20. jun 1933.) bila je velika nemačka i svetska borkinja za prava žena. Odrasla je u Saksoniji kao ćerka seoskog učitelja i majke domaćice. Bila je jedna od prvih žena u Nemačkoj koja je uspela da se školuje za učiteljicu.
Sve dok nije u Lajpcigu upoznala ruskog studenta, socijalistu, Osipa Cetkina, nosila je prezime Ajzner. Iako se formalno nikada nije udala za svog partnera uzela je njegovo prezime. Nikada se nije udala za Cetkina samo iz razloga da ne bi izgubila nemačko državljanstvo. U to vreme radila je kao kućna učiteljica, a 1878. godine postaje članica Socijalističke radničke partije, koja će se 1890. godine preimenovati u Socijaldemokratsku partiju Nemačke. Zbog Bizmarkove zabrane socijalističkih aktivnosti Klara Cetkin prelazi prvo u Cirih, a potom i u Pariz u izgnanstvo. Ona i Osip u Parizu dobijaju dva sina: Maksima i Kostju.
Nakon Osipove smrti 1899. godine počinje sve ozbiljnije da se bavi pravima žena. Iste godine u Parizu održana je Druga internacionala, gde je Klara održala referat o pravima žena. Taj referat je naveo žene da aktivnije zauzmu učešće u socijaldemokratskom pokretu. Zalagala se za parvo žena na rad. Javno je istupala u svojim stavovima i često govorila kako žene moraju da se oslobode stega muškaraca, da ne postoji razlog zašto bi muškarci bili nadmoćniji od žena.
Oni koji su se svojom čašću pred licem čovečanstva obavezali na oslobođenje, ne smeju dopustiti da jedna polovina ljudskog roda zbog ekonomske i socijalne zavisti bude osuđena na ropstvo. Onaj ko želi da dopusti tlačenje radnika od strane kapitalista, dopustiće i tlačenje žene od muškarca. A ona će ostati potlačena sve dok ekonomski ne bude nezavisna – govorila je Klara Cetkin.
Godine 1890. vraća se u Nemačku, nakon što su ukinuti zakoni o zabrani socijalista, i postaje urednica socijaldemokratskog časopisa „Jednakost“ (Die Gleichheit). Ovaj posao obavljala je čitavih 25 godina. Poseban akcenat stavljala je na ekonomsku nezavisnost žena, koja bi im omogućila jednake plate za iste poslove, pravo na organizovanje u sindikate, ali i interesne saveze. Želela je da im se dodeli i jednako političko pravo kao muškarcima. Njene inicijative i zalaganja usvojena su prvog puta kada je proslavljen međunarodni Dan žena.
U Kopenhagenu, 1910. godine, na Drugoj internacionalnoj konferenciji žena, na predlog Klare Cetkin dogovoreno je da se 8. mart proglasi međunarodnim Danom žena. Tada su žene Nemačke, Austrije, Švajcarske, Danske i Amerike zatražile pravo glasa, a 1912. godine i žene u Francuskoj, Holandiji, Švedskoj i 1913. godine u Rusiji. Praznik je prihvaćen u svim socijalističkim zemljama, nakon što je Aleksandra Kolontaj ubedila Lenjina da ovaj praznik prihvati kao državni. Tu praksu je preuzela i posleratna SSSR. Treba istaći da se Dan žena slavio i u SFRJ.
Kao međunarodni Dan žena, 8. mart prihvaćen je 1917. godine, a Ujedinjene nacije su ga službeno počele obeležavati od 1975. godine, koja je inače bila proglašena za Međunarodnu godinu žena. Najveći uspesi ove borbe biće uvođenje 8-časovnog radnog vremena, ujednačavanje plata za žene i muškarce, zaštita majki i uvođenje porodiljskog odmora.
Gledišta Klare Cetkin na bračnu zajednicu, mogu se smatrati pretečom feminističkog pogleda na svet. Smatrala je da ga treba postaviti na temelje ravnopravnosti, koja je podrazumevala i jednake uloge u vaspitanju i obrazovanju dece. Nikakav oblik stereotipa nije mogao biti opravdanje za žene koje su morale potisnuti karijeru zbog porodice. Ako roditelji odluče da se razvedu, ona nije videla razlog zašto to da ne urade. Abortus je iz njenog ugla bio i ostao ženin izbor, jer se radilo o njenom telu, dok je ljubav mogla biti slobodna na sve moguće načine. Sve što je dozvoljavala sebi, tolerisala je i kod drugih žena, jer verovala je da su dvostruki standardi apsolutno nedopustivi. U skladu sa ovakvim uverenjima, sa pune 43 godine, udala se za 18 godina mlađeg pesnika i slikara Fridriha Cundela, sa kojim je živela u Štutgartu, zajedno sa svoja dva sina.
Silno se protivila ulasku Nemačke u nadolazeći Prvi svetski rat. Zajedno sa Rozom Luksemburg i drugim uticajnim političarima iz SPD-a, odbacila je partijsku politiku. Cetkinova je organizovala međunarodnu žensku antiratnu konferenciju u Berlinu 1915. godine. Zbog antiratnih stavova bila je hapšena nekoliko puta tokom rata. Klara Cetkin je 1916. godine bila jedan od saosnivača Spartakističke lige i Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke (USPD), koja se 1917. godine otcepila od svoje matične partije SPD-a, zbog neslaganja sa njenim proratnim stavovima. Januara 1919. godine Klara pristupa Komunističkoj partiji Nemačke (KPD) i predstavlja je u Rajhstagu tokom Vajmarske Republike od 1920. do smrti 1933. godine.
Inače, u jesen 1920. godine otišla je u Kremlj. Prvi put Lenjin je odvojio dovoljno vremena da sa njom popriča o ženskom pitanju jer, kako je Klara zapisala o ovom razgovoru, to je tema o kojoj „pravi“ komunisti ne diskutuju, jer smatraju da se socijalna ravnopravnost žena podrazumeva. Ova tema uključivala je i pitanja o ravnopravnosti žena u seksu (pravo na izbor partnera, parvo na slobodnu ljubav i brak). Lenjin je kasnije otvoreno priznao da je neprijatno iznenađen velikim interesovanjem među ženama i mladima, naročito u vezi s pomenutim razgovorima.
Godine 1925. izabrana je za predsednicu nemačke levičarske humanitarne organizacije Rote Hilfe (Crvena pomoć). Avgusta 1932. kao predsedavajuća Rajhstaga po starešinstvu, pozvala je narod da se bori protiv nacionalsocijalizma. Kada je Adolf Hitler i njegova Nacional-socijalistička nemačka radnička partija preuzela vlast, Komunistička partija Nemačke je izbačena iz Rajhstaga, nakon požara u Rajhstagu 1933. godine. Klara Cetkin poslednji put odlazi u izgnanstvo, ovoga puta u Sovjetski Savez. Njeno mesto boravka još od 1924. godine bila je Moskva. Tamo je vodila sekretarijat žena Treće internacionale. Rusi su je obožavali. U radničkom pokretu je bila legenda i jedna od retkih koja je imala smelosti da kritikuje Staljina. Nju nije smeo da likvidira. Ipak, kao protivnica Staljina, trpela je političku izolaciju.
Umrla je 20. juna 1933. godine u Arhangelskoju, sa skoro 76 godina. Sahranjena je pod zidinama Kremlja u Moskvi.
Njena borba i požrtvovanost omogućila je da danas žene imaju sva prava kao punopravne članice društva.
