Rođen je kao Alkibijad, 8. oktobra 1864. godine u Beogradu, u porodici Đorđa i Ljubice Nuše. Kao veoma mali, sa porodicom se preselio u Smederevo, gde je proveo veći deo mladalaštva, čitavu osnovnu školu i prva dva razreda gimnazije. U Beogradu je maturirao, a kada je proslavio punoletstvo promenio je ime u Branislav Nušić. Pod ovim imenom, počeće da studirta, a već 1883. godine je napisao svoj prvi dramski predložak, koji je i dan danas aktuelan i veoma igran, čuvenog „Narodnog poslanika“.
Diplomirao je prava 1884. godine i bio je veoma politički aktivan. Zbog svoje okrenutosti humoru i satiri često je bio na meti političara, budući da ih je neretko ismevao, a zbog takvih svojih dela bio je čak i pritvaran. Godinama je radio razne poslove – od novinarstva, do poslova pisara, konzulskih poslova, sekretara u ministarstvima, a naposletku se „odao“ svom omiljenom poroku, pozorištu. Tako je najpre bio dramaturg u Narodnom pozorištu u Beogradu, potom upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, potom upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, a osnovao je i Pozorište za decu, kao i brojna druga pozorišta kako u Beogradu, tako i u Sarajevu. Izabran je za redovnog člana SANU i tokom života odlikovan je brojnim priznanjima.
Čitavog svog profesionalnog veka, važio je za čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera“, ali ipak je do današnjeg dana ostao sinonim dobrog teatra i književnosti. Koliko god oštro kritikovao ondašnje vlasti, Branislav Nušić važio je za izuzetnog rodoljuba, književnika, diplomatu, kao i začetnika retorike u Srba. Njegovo govorništvo odzvanjalo je Srbijom i srpskim pozorištima. Poštovali su ga u svim društvenim krugovima. Iako Cincar po poreklu, izjašnjavao se kao Srbin i ponosio se time.
Prvu knjigu objavio je 1886. godine pod nazivom „Pripovetke jednog kaplara“, u kojoj je ispričao priče na osnovu sećanja iz Srpsko-bugarskog rata u kome je učestvovao kao dobrovoljac. O njemu su njegovi savremenici davali samo hvalospeve, da je bio raznovrstan i neuobičajeno inventivan, čovek koji je bio sposoban da razume „razna vremena i razne krajeve naše zemlje“. Njegovo prvo dramsko delo, gorepomenuti „Narodni poslanik“ je doživeo svoju premijeru tek 30 godina nakon objavljivanja, pošto je prethodno prošao tešku birokratsku reviziju, a ovo prolongiranje davanja dozvole za izvođenje inspirisalo ga je da napiše komediju „Sumnjivo lice“, jednako popularnu kao prvu. Posle nekoliko javnih istupa protiv monarhije, kralj Milan je dao da se Nušić uhapsi. Proveo je godinu dana u zatvoru u Požarevcu, odakle je pušten 1889. godine.
Godine 1893. oženio se Darinkom, a iste godine je dobio službu u konzulatu u Prištini, gde je svedočio stradanju srpskog stanovništva, što je veoma podrobno objasnio u svom delu „Pisma konzula“.
Kada je uočio da mu pisanije može doneti mnogo problema, počeo je da piše pod pseudonimom, i tako je nastao – Ben Akiba. Nakon smrti sina jedinca u Velikom ratu, Nušiću je trebala čak čitava decenija da se oporavi i počne ponovo da piše. Na velika vrata, vratio se komediji i satiri kroz dela „Gospođa ministarka“, „Ožalošćena porodica“, „Dr“ i slučno. U svim svojim delima praktično je ovekovečio svakodnevicu Srbije, kasnije Jugoslavije, a njegova dela aktuelna su više od veka. Na dan kada je umro, 19. januara 1938. godine, Narodno pozorište bilo je uvijeno u crno platno, u znak velike žalosti za svojim predanim umetnikom.
