,,Ako ne budeš slušao poslaće te kod psihologa”, moglo se čuti nekada, kad ne slušaš u školi. Tako su roditelji pretili školskim pedagogom ili psihologom svojoj neposlušnoj deci. A deca ko deca, nekom pogrešno usađenom, kvazi jednostavnom logikom, to smeste u onaj zbir u kojem su deca kojima je potrebna ozbiljna psihička pomoć. Po sistemu ,,ako idem kod psihologa, onda mora da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom.” Ipak, odomaćeno mišljenje da samo ,,ludaci” posećuju psihologe, srećom, polako ostaje u prošlosti, ne samo zbog sve veće rasprostranjenosti ove prakse, već i zbog činjenice da se prosečan čovek, živeći u civilizovanom društvu, u toku svog života nekoliko puta neminovno sretne sa psihologom. Kada krećemo u školu, pri sistematskim pregledima, zapošljavanju, vojnoj službi i mnogim drugim institucijama na koje tokom života bivamo upućivani, sve je prilika da smo već razgovarali sa psihologom, tako da teza da “samo ludi ljudi idu kod psihologa” otpada kao krajnje netačna.
Odlazak kod psihologa postao je zapravo sinonim za traženje psihološke pomoći, za kojom sve veći broj ljudi uviđa potrebu. Dok sa druge strane, oni obeshrabreni, često pomišljaju na pitanja koja se ne usuđuju ni da postave. Ako idem kod psihologa, da li to znači da sam lud? Šta će tamo da mi rade? Da li idem kod psihologa ili psihijatra? I tako u nedogled…
Odlazak kod psihologa za stanovnike većine zemalja odavno je postao svakodnevnica, ali kod nas poseta psihoterapeutu kao da je još uvek tabu tema. Ako vas zaboli zub, vi odete kod zubara i to je potpuno normalno. Ipak, iz straha da će biti izloženi predrasudama i etiketiranju, ljudi često zanemaruju važnost očuvanja mentalnog zdravlja, pa stručnu pomoć traže tek onda kada duboko zagaze u problem, a nekada čak ni tada.
Postoji poteškoća jer je nekada teško uočiti depresiju na primer. Njeni simptomi su nevidljivi, a ne kao kod, recimo, gripa, gde je bolest evidentna. Stoga psihički problem može nekome da se čini kao izmišljen, a generalno ljudi ne vole iznošenje porodičnih tajni, u strahu od osude okoline. Psiholozi često govore o važnosti podizanja svesti o značaju provere psihičkog stanja, koja treba i može da se promeni kampanjama, akcijama, edukacijom kroz škole i uticajem pre svega preko medija.
Formirane su različite predstave ljudi o tome šta se zapravo može postići odlaskom kod psihologa, da li je smisleno na taj način rešavati probleme i koje probleme je moguće rešiti. Neki ljudi ne prave razliku između psihologa i psihijatara. Drugi pak misle, da kod psihologa idu na neku vrstu prijateljskog razgovora koji se obično positovećuje sa time da ćete nekome ko vas ne zna „otvoriti dušu“ i tako olakšati sebi patnju. Međutim, razgovor sa psihologom nije prijateljski razgovor u kome ćete se ispričati, možda isplakati i otići kući sa osećajem olakšanja.
Psiholog je tu da vas sasluša, empatično i bez osuđivanja. Psiholog vam mora postaviti pitanja da bi pružio adekvatnu pomoć. I to je sasvim u redu. Ničiji život nije savršen, ma koliko mi to želeli da bude. Svi se sapliću, zapinju i padaju, ali poteškoća ume biti pri ustajanju. Ako vam je za to potrebna pomoć, potražite je. I zapamtite, to vas ne čini ludim!
025.rs/redakcija/Bojana Tomić
