Kako podići dete, znajući njegov psihotip? Zašto je nekoj deci lako da se uklope u školski sistem, a drugoj teško? Objavljujemo odlomak iz knjige Ane Bikove, psihologa i majke dvoje dece, “Školarci lenje mame”.
Od čega zavisi psihotip?
Roditeljski geni i uslovi prenatalnog razvoja utiču na to kakav će biti nervni sistem osobe. Osobine nervnog sistema same po sebi ne predodređuju nikakve spoljašnje oblike ponašanja, ali čine osnovu na kojoj se neki oblici ponašanja lakše formiraju od drugih.
Ovo može objasniti zašto neka deca brzo uče norme ponašanja, dok se druga opiru. Zašto je nekoj deci lako da se integriše u školski sistem, a drugoj teško. Zašto jedno dete može da percipira isti događaj kao traumatično, a drugo se čak ni ne uznemiri.
Najinteresantnije: tipovi su pomešani. Odnosno, ako prepoznajete sebe ili svoje dete u dva ili čak tri opisa, to je normalno, takođe se dešava. Samo će neki tip biti vodeći.
“Kreativno dete”
To je kreativno razmišljanje van okvira. Mali pronalazač. U školi je radoznali um takve dece dosadan. Jer u dovođenju veština do automatizma nema elementa kreativnosti. Akcija prema modelu je ono što je u suprotnosti sa prirodom “kreativnog deteta”. “Kreativno dete” često ima hobije van učenja. Štaviše, učenje u školi ometa njegove glavne hobije. Strastveno je zainteresovano, sa žeđom za dubinom znanja. Ovo nije tip klinca koji će se svake nedelje prijaviti u novi klub i otići nakon nekoliko poseta. Za odlično učenje takvom detetu je potrebna spoljna kontrola, jer se može zaneti idejom koja nije vezana za nastavu, i uložiti svu svoju snagu u njeno sprovođenje, započinjući sve ostalo. Potreba za komunikacijom kod takve dece je mala. Oni cene ljude koji dele njihova interesovanja, u komunikaciji sa kojima možete izvući neku korist za sebe, naučiti nešto od njih.
“Ispravno dete”
“Ispravno” ne zato što su ostali pogrešni, već zato što sledi pravila i, što je najvažnije, nastoji da uspostavi pravila. “Ispravna deca” su u početku usmerena na uspeh i imaju razlog za to, jer imaju dobre sposobnosti učenja. Pedantni su, tačni, vredni. Posedujući hijerarhijsko mišljenje, oni u svojoj percepciji grade piramidu okolnih ljudi: oni koji su bolji – oni su viši, oni koji su lošiji – oni su niži. Oni sami teže dominaciji, sposobnosti da potčine druge. “Ispravni klinci” više vole da se igraju sa mlađim godinama jer se njima lako komanduje.
Uopšteno govoreći, kada se odgaja “ispravno dete”, važno je fokusirati se na razvoj moralnih kvaliteta, inače će njegovo životno pravilo postati “ko je jači, taj je u pravu”. Već od predškolskog uzrasta pratiće ga niz sukoba, tuča, obmana. U školi organizuje “loše društvo” ili postaje inicijator nestašluka. Zato je u vaspitanju takve dece važno što više pažnje posvetiti moralnom vaspitanju. Važno je disciplinovati, važno je jasno regulisati aktivnosti, naučiti ga da živi “unutar”, poštujući pravila – iako nije lako.
“Dete zvezda”
“Zvezda” – ne zato što je prava zvezda, već zato što tako misli o sebi. Subjektivna tvrdnja o isključivosti. Voli da bude u centru pažnje. To se obično postiže spoljašnjom privlačnošću, ekspresivnim izrazima lica i umetničkim gestovima. Ponekad se ponaša neprirodno, lažno. Na časovima “zvezdana deca” su nemirna, svuda ubacuju svoje primedbe i komentare.
“Zvezdani” prvaci često dižu ruke na času, ni ne znajući odgovor. Nastavnici su zbunjeni: “Zašto diže ruku ako nema šta da kaže?” Dakle, na kraju krajeva, potreba za “detetom zvezdom” je drugačija. Ima potrebu da “bude viđen”. Pitali su ga – znači da ga je učiteljica primetila. Ustao je da odgovori – znači da ga je ceo razred primetio. On nema ni vremena ni želje za napornim, mukotrpnim radom. Nivo vitalnosti je obično prosečan, pa su potrebne česte promene aktivnosti i pauze za odmor.
Takva deca često menjaju krugove i sekcije: “Ako ovde nije uspelo da postane prvo i najbolje, onda ću otići na drugo mesto.” Dete “zvezda” je potpuno nekritično prema sebi i sklono je da optužuje druge za pristrasnost. Roditelji su suočeni sa zadatkom da kod “zvezdanog deteta” razviju strpljenje, istrajnost i samokontrolu. Podrška roditelja i pomoć u obrazovanju je veoma važna. Roditelji treba da ostanu dosledni, pomažući da dete stekne samospoznaju.
“Prijateljsko dete”
Draga, ljubazna deca. Oni su veseli, bučni, pričljivi, ali su tihi i mirni. Nežni, prijateljski izraz. Šarmantni. Veoma je prijatno komunicirati sa njima. Oni prave pouzdane prijatelje, uvek spremni da priteknu u pomoć, slušaju, saosećaju. Ne postavljaju sebi super-zadatke, zadovoljavaju se sa manje nego što bi mogli. Odbijaju ulogu lidera, preferirajući da budu duša kompanije. Oni znaju da budu zadovoljni onim što imaju.
Možda jedina poteškoća u podizanju takvog deteta su periodi melanholije. Najrazumnije je u ovakvim situacijama od srca razgovarati sa detetom o tome šta ga brine, pustiti ga da preskoči jedan školski dan. Tada će sve stići, a nakon pada raspoloženja uvek dolazi do porasta resursa.
Takva deca se prilično lako prilagođavaju tradicionalnoj školi, brzo sklapaju prijateljstva. Uče dobro, marljivo, ali, pre, ne za sebe, već da ne bi uznemirili svoje voljene. Tokom perioda nekih nemira povezanih sa međuljudskim odnosima, oni mogu izgubiti motivaciju. Ne bi trebalo da “uključujete” ozbiljnost ako se “neuspesi u učenju” dešavaju zbog emocionalnih iskustava, to će samo povećati dubinu iskustva: “Oni me ne razumeju”. Fraze poput “prestani da kukaš” i “sami ste krivi” sa “prijateljskim detetom” nisu delotvorne. Samo podržite, ohrabrite, recite: “Zajedno smo. Uvek ćemo ti pomoći.”
