Budući da se vršnjačko nasilje najčešće dešava u školi, nemoguće je da roditelji bilo šta urade sami.
Nakon vršnjačkog nasilja u Srednjoj školi “Barajevo”, porastao je broj roditelja koji je zabrinut za sigurnost svoje dece u školi..
Statistika u Srbiji pokazuje da je svako četvrto dete žrtva vršnjačkog nasilja. U ogromnom porastu je i nasilje na internetu, kojem je čak 60 odsto dece izloženo, podaci su koje je nedavno objavila Mreža za decu Srbije.
O tome kako da primetimo znakove da naše dete trpi nasilje i kako da na to odreagujemo na adekvatan način, porazgovarali smo sa psihologom Aleksandrom Janković.
Ako imamo dobru komunikaciju sa detetom, ono će nam prijaviti ako ima problem u školi. Ako dete to slučajno krije od roditelja, osećaće se nelagodno, nervozno, neće mu se ići u školu, praviće se bolesno, ili će iz škole dolaziti potišteno i neće želeti da obrazloži šta se dogodilo. Može da se dogodi i da razvije napade panike i straha. Sve ovo ne mora da znači da je reč o vršnjačkom nasilju dok roditelj to ne proveri. Ako dete ima tendenciju da se izoluje, da bude samo i zatvoreno, s njim treba razgovarati, bilo to vršnjačko nasilje ili ne – navodi Aleksandra Janković za “Telegraf”.
Budući da se vršnjačko nasilje najčešće dešava u školi, nemoguće je da roditelji bilo šta urade sami. Iz tog razloga treba i da se u određenoj meri oslone na školu ili sistem, pa da zajedno donesu odgovarajuću odluku na koji način je najbolje rešiti problem.
– Važno je da postoji saradnja sa školom, profesorima, školskim psihologom ili pedagogom. Stručno lice treba da razgovara sa detetom. Svakako nije dobro mešati se u smislu da pretpostavite da neko maltretira vaše dete, pa da odete da se s njim obračunate. Takvo mešanje je loše jer može dovesti do uvećanja problema. Treba se obratiti i profesorima koji sa detetom provode veliki deo vremena na dnevnom nivou – smatra Jankovićeva.
Foto: Profimedia
Šta je najbolje preduzeti kad shvatimo da nam dete trpi nasilje? Ako je to nasilje od određene grupe ili pojedinca, stručno lice sa njima mora razgovarati. To je posao psihologa.
– Na to mora ODMAH da se reaguje. Kad deca jednom istrpe nasilje i budu etiketirana kao žrtve, mogu se povući u sebe i ući u žrtvenu poziciju kao da je to nešto što moraju. Zato je reakcija sistema, škole, centra za socijalni rad, psihologa nešto što je neophodno – naglašava Jankovićeva.
Što se tiče roditelja čija su deca nasilnici, tek oni imaju povoda za ozbiljnu zabrinutost.
Oni su ti koji mogu da primete kako im se dete ponaša kod kuće. Ako je žustro, nervozno, ima tendenciju da šutira i udara stvari, to može biti dokaz da nešto nije u redu. Roditelji moraju da razgovaraju sa detetom, kao i sa stručnim licem, odnosno psihologom.
Foto-ilustracija: Profimedia
– Ukoliko dete pokazuje agresivno ponašanje, očigledno je da pokušava da skrene pažnju na sebe kako bi ostvarilo određenu poziciju, i realizuje “važnost” i “prednost” u vršnjačkoj grupi. Međutim, često iza nasilničkog ponašanja dece stoje pogrešni modeli koji su prisutni u porodici. Najgora varijanta je da se pretuče dete koje je pokazalo nasilje, jer se time utvrđuju pogrešne pozicije. Psiholog bi trebalo da razgovara sa roditeljima tog deteta i vidi da li su u porodičnom sistemu pristuni takvi mehanizmi koji bi utvrdili zašto dete ispoljava agresivnost – kaže Jankovićeva.
Jedna mogućnost je da je dete videlo agresivno ponađanje kod svoje kuće, a druga je da su roditelji prezaštitinički orijentisani prema njemu i da ga drže “pod staklenim zvonom”, tretirajući ga kao bezgrešnog. A kad to isto dete u školi napravi incident, pogrešno je pravdati to sa “bio/la je izazvana”, “samo je vratio/la šamar”… Psiholog treba da utvrdi koja je to greška koja je prisutna u određenoj porodici.
– Oni roditelji koji vole i bave se svojom decom, svakako će na prve znakove agresivnosti sami odreagovati. Neće čekati incident. Važno je da roditelji vode računa da im je dete društveno biće i da u komunikaciji sa drugima mora da se ponaša adekvatno, bez agresivnih ispada. Treba da ga usmere i pošalju na aktivnost koja bi mu donela mogućnost da se isprazni i nauči da kontroliše svoju agresiju. Sportovi, kao npr. borilačke veštine, veoma su dobra varijanta jer kontrolišu snagu i impulse. Mlada generacija danas mnogo vremena provodi na telefonu ili kompjuteru, pa nije zastupljena fizička aktivnost koja predstavlja odličan način da se kanališe bes i nezadovoljstvo, ali i da se dete, na kraju, preoblikuje – završava Aleksandra Janković u razgovoru za “Telegraf”.
Preuzeto: telegraf.rs
