Deca sa autizmom mogu da budu preosetljiva na određene senzorne stimulanse – senzorna netolerancija. Ova iskustva su veoma individualna, vrste stimulansa koje uznemiravaju razlikuju se od osobe do osobe.
Sva čula mogu biti pogođena. Neka deca sa različitim oblikom autizma teško podnose mnogo zvukova i jako svetlo; za druge, određeni zvukovi (na primer, zviždanje ili sirena automobila) i visina nekih zvukova mogu izazvati mnogo neprijatnosti. Neki to opisuju kao “fizičko zlostavljanje” jer takvi zvuci kod nekih autističnih osoba izazivaju drhtanje tela, pa čak i bol. Osim toga, ne samo određeni zvuci, već i iznenadni nepredvidivi zvuci mogu biti bolni.
Strah od buke često može da izazove promene u ponašanju kod autistične dece. Na primer, dečak sa autizmom, nije mogao da toleriše zvuk bebe koja plače. Lakše je podnosio plač kada je bio “spreman” za njega i mogao da vidi izvor, nego kada ga je čuo iznenada, navode stručnjaci sa sajta “Integrated treatmen tservices”.
Neka autistična deca često smatraju da je nemoguće dodirnuti neke predmete; drugi ne podnose određene mirise itd.
U istraživanjima kao najčešća vizuelna osetljivost kod osoba sa autizmom su osetljivost na jako svetlo, fluorescentno svetlo, određene boje i šare (naročito pruge). Mnogi autisti potvrđuju da ih jako svetlo i Sunce ometaju i često izazivaju loš osećaj. Na primer, nekima je bilo teško da šetaju gradom po sunčanom danu – pokušavaju da pronađu senku ili nose sunčane naočare; odsjaj trotoara i izloga može im izazvati loš osećaj.
Za mnogu autističnu decu i odrasle, fluorescentno svetlo je veoma teško tolerisati, jer mogu da vide treperenje od 60 ciklusa. Problemi sa treperenjem mogu se kretati od preteranog naprezanja očiju do toga da vidite kako svetlo u prostoriji pulsira i gasi se (Grandin 2006). Neka deca osećaju pospanost kada su fluorescentna svetla uključena.
Osetljivost na boje i kontrast boja je još jedan vizuelni problem za neke autistične osobe. Na primer, nekima će možda biti teško da gledaju u određene boje jer to izaziva mučninu. Neke autistične osobe ne mogu tolerisati hranu određenog ukusa, mirisa, teksture ili izgleda (na primer, određene boje), pa čak ni zvuk koji proizvodi kada je žvaću.
Senzorno okruženje je veoma važno za autistične osobe. Zato je važno da roditelji prepoznaju koji senzorni stimulansi mogu da ometaju sposobnost deteta da se nosi sa njima ili da ih smanje ili eliminišu ili, ako je nemoguće, obezbede “senzorna pomagala” (zatamnjene naočare, čepovi za uši). Zapamtite, ono što mislimo da je prijatno (na primer, vatromet) može biti zastrašujuće detetu sa autizmom.
Da biste rešili problem osetljivosti na svetlost, isključite svako nepotrebno osvetljenje (posebno fluorescentno osvetljenje), možete koristiti lampe umesto lustera, sijalice male snage i zatamnjene plafornjere. Druge strategije su korišćenje štitnika od sunca u zatvorenom prostoru kako bi se izbegla svetlost i/ili odsjaj; eksperimentisati sa sijalicama u bojama različite snage, važno je da budu slabijeg, neutralnijeg inteziteta; naučite dete – kada mu jako svetlo smeta da pokrije oči rukama, ili da gleda dole u zemlju/pod. Takođe, budite svesni boja i dezena odeće koju nosite i svog parfema.
Da bismo smanjili osetljivost deteta na bolne zvukove, možemo snimiti zvuk koji dete ne može da toleriše i dozvolimo mu da reprodukuje zvuk na znatno smanjenoj jačini. Važno je da dete kontroliše jačinu zvuka, tada se zvuci koje inicira bolje tolerišu. Postepeno će dete možda početi da samo pojačava jačinu zvuka. ( iz knjige “Thinking in Pictures: Grandin T.”).
