“Volimo decu i kad su kriva, jer će ih život kažnjavati i kad nisu.” – govorio je DuškoRadović. Njegovi citati o deci se i dalje prepričavaju i tumače kao važne mudrosti u odgajanju mališana. Jedan tekst Duška Radovića o oslobađanju dece od straha može poslužiti kao važan putokaz roditeljima:
“Ako hoćemo zdravu, vedru, pametnu i slobodnu decu, moramo ih oslobađati straha. A svako detinjstvo lako se može unakaziti raznim strahovima: da je sve važno i presudno, da nisi dobar, da možeš unesrećiti roditelje, da si u svemu nedorastao, da si glup, da si nepotreban, da si ugrožen i sl.
Jedna besmislena koncepcija literature za decu proistekla je iz tragične i arhaične pedagoške koncepcije: da je rad pre svega – fizički rad, da je svrha učenja i rada – zaposlenje, da se čovek potvrđuje pre svega u socijalnoj i profesionalnoj hijerarhiji. Ta “vizija” dece kao budućih činovnika i službenika, sa klasama i platama, sa položajima i ugledom – to je ona školska i društvena Baba-roga koja ignoriše ličnost a unapređuje poslušnost i mediokritetstvo…
Koliko se, još i danas, pametne, zrele i osobene dece vređa, ponižava i diskvalifikuje surovim kriterijumima škole, društva i porodice: koliko vrediš možeš dokazati jedino ocenama u školi.
Matija Bećković napisao je kratak ali ubistven tekst, pod naslovom “Trijumf najgorih đaka”. Stari profesori sa zaprepašćenjem konstatuju da su u svim životnim i društvenim disciplinama pobedili i trijumfovali njihovi najgori đaci.
Da bismo znali kako da usmeravamo decu, morali bismo se najpre sporazumeti – šta je to “sreća”? Šta je to, za šta treba živeti, učiti i raditi?
Društvo, zatim škola, televizija i novine insistiraju na tome da je to novac. Međutim, primer ljudi koji “žive za novac” to ne potvrđuje.”
