Sada je jasno: svi smo mi, svi građani Srbije, bili taoci bolesne ambicije Dragana Đilasa!
Samo on je, razapet između želje za vlašću i spoznaje da mu je nedostižna, minirao svaki dogovor oko izbora koji nam predstoje.
Insistiranjem na sve novim i novim uslovima u ime cele koalicije „Srbija protiv nasilja“, sada se vidi, nastojao je da izbegne izlazak na birališta i još jedna poraz. Što silom – jasno je bilo da on partije koalicije drži u svom zagrljaju parama i medijima koje mu Dragan Šolak stavi na poslugu… a što milom – narativom o solidarnosti i zajedničkom otporu Vučiću, on je saplitao stranke koje su osećale svoju snagu i bile spremne da svoj rejting provere na glasanju.
Đilasovi motivi su jasni: svestan je da pojedinačno u javnosti ne uživa apsolutno nikakav ugled, i da bez koalicije ne bi prošao ni cenzus, te da samo u širokom frontu u kojem je nemoguće utvrditi parcijalne doprinose ukupnom broju glasova može da postoji kao politička figura.
A šta mu je (bio) cilj: da bojkotuje izbore dok se ne pojavi neka iznenadna sila koja će rešiti stvar u njegovu korist. Da, na primer, izbiju masovni nemiri posle kojih bi ga posrednici iz sveta instalirali u vrh vlasti. Pa šta košta Srbiju i njene građane da košta!
Zato su Srbija i njeni građani pričama o pokradenim izborima, najavama protesta i traženjem sponzora u Evropi stalno držani u stanju nestabilnosti i latentnog međusobnog sukoba. I zato je stalno zatezano sa izlaskom na izbore.
Ima već dugo kako su iz koalicije „Srbija protiv nasilja“ stizali glasovi pobune zbog takvog Đilasovog stava. Ukazivano je na prostu činjenicu da neko ko ima toliko nizak lični rejting u narodu ne može da diriguje celom koalicijom, da mu je vreme za političku penziju, da i on i njegovi najbliži saradnici, Marinika Tepić i Borko Stefanović, sa dugogodišnjim političkim iskustvom i brojnim strankama koje su promenili predstavljaju balast za celokupnu opoziciju i da novo vreme traži nova, nepotrošena i nekompromitovana lica… ali je on, sa pozicija finansijske i medijske moći gušio svaki otpor svojom samovlašću.
Sada je u svom zalaganju za bojkot ostao usamljen. Šest stranaka iz koalicije „Srbija protiv nasilja“ rešilo je da, pošto su im ispunjeni zahtevi, izađu na izbore. A šta radi Dragan Đilas?
Tu smo već na terenu psihologije… Prošle nedelje, naime, Đilas je pretrpeo nervni slom zbog prisustva ambasadora SAD Kristofera Hila sastanku Kolegijuma Narodne skupštine o primeni preporuka ODIHR. Histeričnim ispadom izvređao je diplomatu. Juče je, pak, otišao u drugu krajnost, pa saopštenje njegove stranke ima pasivno-agresivan ton: navodno, njegova stranka je ostala verna onome što se koalicija dogovorila sa Milošem Jovanovićem iz NDSS i sa Proglasom, a svi su ostali izdajice!
Na stranu što je krajnji bilans Đilsovog vođenja „proevropske opozicije“ promocija Miloša Jovanovića, desničara koji peva četničke pesme, u zajedničkog predsedničkog kandidata, kao da iz desetočlane „Srbije protiv nasilja“ nema nikog boljeg… ali ko čini Proglas iza kojeg se Đilas krije? Dragan Bjelogrlić, Ceca Bojković i Miodrag Majić!
Njih je trebalo da slušaju lideri političkih stranaka koji predstavljaju opoziciju!
Da li im sada rastu magareće uši kad je na videlo izašlo kako je Đilas njima manipulisao?
Sve i da nije bilo ničeg drugog, dovoljno je Đilasovo cinično odbijanje da se povinuje principu demokratskog odlučivanja – na čemu je sve vreme on sam insistirao – i prihvati odluku većine, šest prema tri, da se na izbore izađe.
Ne, on je poručio da da ga mišljenje ostalih, ako se ne podudara sa njegovim, ne zanima!
Valjali su mu dok su bili poslušni…
Sa takvim stavom, teško da će još jednom uspeti da okupi neku koaliciju. A sam… Dragan Đilas sam samo može da sanja cenzus.
Po svemu sudeći, ovo je jedan nimalo spektakularan kraj jedne blede, neuspešne, nimalo spektakularne političke karijere.
