Uobičajena cifra koja se daje za kupovinu zajedničkog poklona jeste od 300 do 500 dinara, a najčešće se uzimaju poklon bonovi u poznatim radnjama ili poklon kartice banke u vrednosti od 10.000 do 15.000 dinara, što je nečija polovina plate.
Osim poklon kartica, kupuju se i satovi i nakit, pa čak i mobilni telefoni i laptopovi, dok se cveće i bombonjere sve ređe kupuju, da ne govorimo o čestitkama koja deca sama naprave.
I dok neki roditelji smatraju da je bolje kupiti jedan kvalitetan poklon, nego da svako donosi mali, ima i onih koji sve to smatraju preterivanjem i nije im jasno u čemu je smisao poklona koji vredi kao pola nečije plate.
– Ljudi danas rade za 25.000 dinara mesečno, a mi učiteljici kupujemo poklon karticu od 15.000. To više nije ni znak pažnje, već klasično preterivanje. Mislim da je i degutantno, moderan način za stavljanje para u kovertu. Smatram da ni njima ne može biti prijatno sa takvim poklonom. Moje dete, recimo, nije ni znalo šta su kupili učiteljici za 8. mart. Od svega im ostaje samo da je bitno da se pokloni nešto skupo i da materijalne stvari vrede više od namere – kaže jedna majka čije dete ide u treći razred osnovne škole.
Branka Tišma, psiholog u OŠ “Lazar Savatić” objašnjava da svako preterivanje pravi među roditeljima socijalni okvir i prelazi granicu mere i ukusa.
– Lepo je kada deca učitelju pokažu pažnju i prirede neko iznenađenje, ali kada oni to sami organizuju. Kada roditelji preuzmu organizaciju to onda dobija skroz drugačiji koncept. Na primer, sećam se kada je jedna učiteljica u našoj školi na proslavi mature na kraju osmog razreda od svojih nekadašnjih đaka na poklon dobila svoj portret koji su oni nacrtali. Bila je presrećna i svima ga je pokazivala. Lepo je i kada znak pažnje sadrži deo rada i oslikava odnos između učitelja i dece. Recimo, kada učitelj dobije album popunjen fotografijama sa izleta, ekskurzija i priredbi, na kojima se vidi da je pored znanja deci pružio i kvalitetan odnos i nešto što se ne može vrednovati materijalno. Takvi pokloni mnogo znače, o njima učitelji i nastavnici dugo pričaju, pokazuju ih i hvale se. Poklon čestitka možda jeste vredan poklon, ali je bezličan, ne nosi lični pečat dece i nikada nisam videla da se učitelj takvim poklonom hvali – kaže školski psiholog.
Dešava se i da ukoliko određeni roditelji odbiju da učestvuju u kupovini grupnog poklona, iz razloga finansijske, principijelne ili treće prirode, drugi roditelji reaguju, komentarišu, stavljaju ih na stub srama.
Priča bez izuzetka dolazi do dece, pa možete već da zamislite kako prolaze ona čiji roditelji nisu dali pare.
Verujemo da su učiteljima i dalje najdraži pokloni nematerijalne prirode, kao što su redovan i predan rad učenika, pristojnost, poštovanje i dobra saradnja sa roditeljima.
A šta vi mislite? Da li je važno da se učiteljici kupi poklon na kraju godine ili ne?
Preuzeto: Yumama.com
