Ono o čemu razmišljam, ne samo sada, već vrlo često, je kome mi želimo da se dopadnemo? Za koga živimo i zbog koga radimo stvari koje radimo?
Pre nekoliko večeri pričala sam sa prijateljicom Sanjom Branisavljević o tome šta bi se desilo kada bi žene prestale da idu na sve kozmetičke i frizerske tretmane. Zamislite da nema depilacije, manikira, pedikira, farbanja i veštačkih trepavica. Da nema pudera ni maskare, ni hijalurona. Da jednostavno ne postoji… Da li bi nas prijatelji manje voleli? Da li bismo muškarcima prestale da budemo privlačne? Ja mislim da ne. Samo bi se promenio kult lepote i estetike.
Da li bismo bile srećne – ne znam, ali znam da bismo uštedele mnogo vremena, živaca i da bismo, sasvim sigurno, bile manje opterećene. Setite se koliko ste puta rekle koliko je muškarcima lakše jer se oni istuširaju, stave stik i krenu u pohod, a mi… (Zaboravila sam bol u nogama od štikli, o tome da ni ne govorim.)
Jednostavno, kao da su neke žene poželele da previše liče na one sa Instagrama. Ipak, niko nije lep kao na Instagramu i ružan kao u ličnoj karti. Tako je i odgovor na pitanje o lepoti negde na sredini.
Ako uzmem sebe kao primer, meni je oduvek bilo važno da mi bude udobno u onome što nosim, a manje to kako izgledam. Daleko od toga da se nikada nisam oblačila preko svoje volje, ali sam se trudila da u velikom broju slučaja, po pitanju dress code-a, ispoštujem prvo sebe. Bilo je predivnih, brendiranih, elegantnih haljina koje sam nosila i u kojima sam sebi bila kao za dodelu Oskara. Međutim, mnogo više puta sam se osećala fantastično u kombinaciji u kojoj bi bilo prikladno otići samo na maskenbal i to isključivo ako se bira najstrašnija maska. Ali zaista! Široka trenerka, iscepana majica, raspale čizme, punđa na vrh glave, podočnjaci do brade i začetak rozacee (ako se tako piše). Dok mi moji bližnji govore da umesto kose imam šišarku na glavi, ja im uvek odgovorim da se osećam kao Bog. I tako je i bilo. Jednostavno ima dana kada mi je savršeno u svojoj koži, ma šta stavila na nju.
Ali verujte, bilo je dana kada mi ni frizura ni profesionalna šminka nisu pomogle da sebi izgledam čak ni korektno, a trudila sam se iz petnih žila.
Lično, veoma sam srećna zbog svih blagodeti kozmetologije i estetike, jer mislim da je svakoj od nas pomogla da iz svog fizičkog izgleda izvučemo ono najbolje. Ipak, šta je najbolje? I za koga je to najbolje najbolje? Za nas ili za okolinu? Prođu me žmarci kada čujem da se žena ne oblači za svog muškarca nego za druge žene. Koji muškarci, koje žene, o čemu se ovde radi? Zar sve što ne radimo, ne činimo to samo i isključivo za sebe?
Ne mislim da treba da se vratimo u pećinu, pustimo dlake i živimo kao što su neandertalci nekada, ali hajde da se malo opustimo. Da razmislimo o tome koliko nam je kod drugih zabavna njihova različitost i koliko o sebi imamo iskrivljenu sliku.
Ako neko ima kompleks zbog krivih zuba, treba već danas da ode kod zubara i krene u rešavanje problema. Samo vas molim da se pre toga zapitate da li to stvarno radite zbog zuba ili zbog nečeg drugog? Da li radite zbog sebe ili zbog drugih? Ako pomislite da vas neka nepravilnost na telu čini nesrećnom i da ćete tek kada to rešite da budete srećne, verovatno nećete.
To što nemate dečka ili ste se zaglavile među nepoloženim ispitima neće izlečiti novi zubi, nove grudi, nove cipele ili promena boje kose. Ma koliko bismo sve volele da time rešimo stvar, istina je ipak na drugoj strani. Razmislite o tome šta je uzrok problema i radite na tome, a ne na posledici koja će samo prividno rešiti stvar.
Pre ,,konzumiranja” frizera ili plastičara, posavetujte se sa sobom, psihologom ili life coach-om i rešite dilemu brzo. Ako je odgovor i dalje: ,,Da, ja želim” – čestitam. Imate moju podršku, menjajte sve na sebi što ne valja. Ako odgovor bude nešto drugo, takođe čestitam, ali tada menjajte nešto u sebi i oko sebe.
Izvor: My cup of tea
