Problem povređivanja, nekada sa fatalnim ishodom, tokom pravljenja popularnih selfija je široko rasprostranjen pa se ponekad upotrebljava i termin killfie (to kill – ubiti). Statistički podaci ukazuju da je od 2014. godine oko 130 ljudi nastradalo u pokušaju da napravi što originalniji selfi.
Nemačka javnost² je zgrožena serijom slučajeva ometanja službi za spašavanje u pružanju pomoći povređenima. Razlog ometanja je bizaran – vozači su zaustavljali automobile kako bi slikali mesto nesreće blokirajući put spasiociocima do mesta nesreće.
Vlasti u Rusiji su pokrenule veliku kampanju kako bi sprečili ljude da sebe dovode u opasnost u pokušaju da naprave što originalniji selfi.³ U Nemačkoj je zaprećena zatvorska kazna za objavljivanje fotografija sa mesta nesreće na društvenim mrežama.
Pre nego što posegnemo za etiketama i osudimo opisana ponašanja, koja su svakako za osudu, analiziraćemo motivisanost u cilju boljeg razumevanja.
Za početak, svi ovi sadržaji zajedno sa različitim tekstualnim sadržajima, često neprikladnim, završe na istim mestima, a to su društvene mreže. Tu se procenjuju različitim skalama. Fejv, Lajk, Koment, Šer i Emotikon su termini koji su se odomaćili, a predstavljaju reakcije na sadržaj podeljen na društvenim mrežama.
Ako izuzmemo relativno nova zanimanja kao što su bloger ili vloger, gde osoba za sadržaj koji je prezentovala drugima potencijalno ostvaruje novčanu dobit, možemo tvrditi da je reč o vrlo moćnim motivatorima ponašanja.
Traganje za odgovorom počinjemo u sirotištima i godinama nakon Drugog svetskog rata. Grupa naučnika pokušava da otkrije zašto je smrtnost u nekim sirotištima velika i pored solidnih uslova i medicinske nege. Uporedili su uslove u kojima deca žive u različitim sirotištima i otkrili da su deca koja su dobijala stimulaciju, ona koje su negovateljice uzimale u ruke, dodirivale i imale interakciju sa njima, bila naprednija i imala dobre šanse da prežive. Kod dece koja nisu imala dovoljno stimulacije javljali su se različiti problemi psihofizičke prirode nazvani hospitalizam. Zaključak: stimulacija je neophodna za opstanak jedinke.
Potreba za stimulacijom ima isti značaj kao i potreba za hranom. U ranom detinjstvu dodir ima najveću vrednost. Sa odrastanjem i socijalizacijom taktilna stimulacija ostaje i dalje bitna (sigurno poznajete nekoga ili poznanik vašeg poznanika voli da se npr. češka), ali se polako transformiše u nešto što nazivamo glad za prepoznavanjem. Nekada je to blagi pogleda, osmeh, lepa reča a nekada i prek pogled.
Sve ovo pokazuje da je prepoznato naše postojanje i prisustvo. I to nam je svima neophodno. Stimulaciju koja nam je svima tako neophodna u transakcionoj analizi nazivamo i stroukovima, od engleske reči stroke koja prevedena na naš jezik znači milovanje. To, međutim, nije jedino njeno značenje, već se između ostalog, odnosi i na udarac. U nedostatku adekvatne reči u našem jeziku preuzeli smo ovaj termin iz engleskog jezika.
Vratimo se u moderno doba. Ukoliko komunicirate putem neke od aplikacija kao što je Mesendžer ili Viber poznata vam je situacija seen-a. Poslali ste poruku koju je osoba sa kojom pokušavate da uspostavite komunikaciju primila, ali ste ostali bez odgovora.
Ako vam se ovo dogodilo sigurno vam je poznat i osećaj teskobe koji varira u zavisnosti od toga ko je osoba čiji odgovor je izostao. Ne treba puno razmišljanja pa da se prisetimo da je ovo znanje postojalo mnogo ranije i da je nažalost zloupotrebljeno. Jedna od najokrutnijih kazni je pritvor u samici, dok su represivni sistemi izolovali svoje oponente i njihove porodice kako bi im što više naudili.
Početkom tekuće godine preminuo je Klod Stajner, psihoterapeut i naučnik koji je dao ogroman doprinos učenju o stroukovima. Smatrao je da se u postupku socijalizacije, koja je u suštini represivna, kod ljudi „instalira“ ideja da su stroukovi ograničeni resurs. Na taj način strouk dobija vrednost monete.
Samo ako se ponašamo na određeni način dobijamo za život bitan resurs. Ovako, usvajamo socijalno poželjno ponašanje, ali i zabludu da je strouk ograničen resurs te da je neophodno ponašati se na određeni način kako bi dobili ono što nam je neophodno. Stajner je originalno i zabavno opisao ovaj postupak u svojoj priči The Warm Fuzzy Tale.
Kazali smo da reč strouk prevedena na naš jezik znači i udarac. Ukoliko ne dobijamo dovoljno pozitivnih stroukova, prihvatamo i negativno prepoznavanje našeg postojanja. Potvrdu ovome nalazimo u psihoterapijskoj praksi u vidu neuspelih pokušaja roditelja da eliminišu neželjeno ponašanje različitim vidovima kazni uključujući fizičku.
Stroukirano ponašanje ima tendenciju da se utvrdi i pojača. Dobar nastavnik ovo zna i on će veću pažnju pokloniti onome što je dobro u ponašanja učenika, nego onome što ne valja.
Besomučna razmena uvreda tokom internet diskusija o nekom „večitom pitanju“ bilo ono političko, ideološko ili sportsko zna da iznenadi žestinom i neprimerenošću, predstavlja sigurnu dozu stroukova. Siguran izvor stroukova je svima potreban, pa tako sa velikom preciznošću možemo pretpostaviti koje su to vesti na kojima će se odvijati scenario virtuelnog Fight club-a. Svakako postoje individualne razlike i iskustvo nam govori da ne prija svima ista količina pažnje, bila ona pozitivna ili negativna.
Stroukovi se deponuju u bazu stroukova i za njima ćemo posegnuti kad god nam budu trebali. Možemo ih davati sebi, ali će to teško zameniti stroukove koji nam trebaju od strane bliskih i za nas značajnih osoba. Jedna od zabluda je i da strouk koji tražimo manje vredi od onog koji smo spontano dobili od nekog.
I zaista, roditelji i roditeljske figure neretko prekorevaju decu kada na autentičan način traže strouk, dok se deca koja su istrajna u tome vrlo lako etiketiraju kao razmažena, drska, nevaspitana i sl.
Samostroukiranje je takođe socijalno nepoželjno. Blaga neopreznost u samopohvaljivanju sebe je dovoljna za prekor i etiketiranje te osobe kao hvalisavca. Ako razumemo egzistencijalnu važnost stroukova i predrasude koje se nameću detetu – da stroukova nema dovoljno i da ne treba da ih traži već da će mu biti dati kada ih zasluži – možemo koncept o kome govorimo dovesti u vezu sa konzervatizmom, dogmatizmom, autoriranošću i sličnim fenomenima.
Ipak, to nije naša tema sada. Dovoljno je da ovde uvidimo da društvene mreže mogu biti siguran i prilično bezbedan prostor u kome strouk može da se traži na diskretan način. Tako će, na primer, lajk neke nama bitne osobe na sadržaj koji smo podelili postati vrlo vredan strouk, a da pritom nismo morali preterano da se izložimo, i rizikujemo osudu da bi ga dobili.
U radu sa transakcionim psihoterapeutom ćete, verovatno, uraditi strouk profil koji će vam pružiti dobar uvid u to koliko tražite, dajete i prihvatate pozitivnih i negativnih stroukova.
Osvešćivanje koji su to stroukovi koji nam prijaju može dati neke od odgovara na pitanja sa kojima ste došli. Možda otkrijete neki strouk koji vam je u detinjstvu puno značio, a u međuvremenu ste ga zaboravili. Nekada otkrijemo stroukove za kojim najviše žudimo, a možda ih nikada nismo tražili niti dobili.
Primera radi, osoba koja je lepa kroz čitav život dobija strouk na svoj izgleda, a ono za čime žudi jeste prepoznavanje nje kao pametne osobe. U odnosu sa bližnjima možemo se zapitati koji su to stroukovi koji se očekuju od nas? Zašto ulazimo u sukobe iz kojih svi izlazimo kao gubitnici i koji je to „tajni“ strouk?
Nadmetanje za stroukove će i nadalje proizvoditi ponašanja sa početka našeg teksta. Stajner nas je učio da razvijamo „mudru umetnost“ koja se ogleda u tome da budemo radikalno iskreni ostajući pri tome bezbedni i pažljivi prema drugima.
Intimnost uz svesnost i spontanost predstavlja sposobnost koja je manifestacija autonomije. Podrazumeva otvoreno deljenje osećanja i želja između vas i druge osobe. Razvijanjem kapaciteta za intimnost kroz rad na sebi razvijamo i sigurno mesto u kome ćemo razmenjivati stroukove sa drugima.
Izvor: Lamba H. et all. (2016) Me, Myself and My Killfie: Characterizing and Preventing Selfie Deaths, dostupno na: https://arxiv.org/abs/1611.01911
