Pojava simptoma koji podsećaju na autizam, ali se daljim ispitivanjem utvrđuje se da nije u pitanju ovaj neurorazvojni poremećaj, već nešto sasvim drugačije, predstavlja lažni (pseudo) ili virtuelni autizam.
Koji su simptomi virtuelnog autizma?
Odsustvo ili oskudan kontakt očima u komunikaciji i tokom aktivnosti koje podrazumevaju prisustvo zajedničke pažnje
Siromašne socijalne interakcije, uslovljene nedovoljno razvijenim komunikativnim sposobnostima
Odsustvo očekivanih emocionalnih reakcija i prisustvo agresije, kao i autoagresije u situacijama frustracije (nekada i ne toliko očigledne)
Hiperaktivnost
Kašnjenje u govorno-jezičkom razvoju, kao i odsustvo govora
Oskudna neverbalna komunikacija, odsustvo gesta ili postojanje svega nekoliko elementarnih gestova
Iritabilnost
Neadekvatna pažnja za uzrast
Šta uzrokuje virtuelni autizam?
Jedna studija (Longhua Child Cohort Study, 2017) navodi nekoliko značajnih faktora za razvoj virtuelnog ili lažnog autizma kod dece:
Izlaganje ekranima na uzastu 0-3 godine
Ukoliko se dete izlaže ekranima (televizor, tablet, mobilni telefon) na uzastu 0-3 godine, postoji šansa da će se razviti simptomi slični autizmu. Takođe, povećano vreme izlaganja doprinosi većoj povezanosti ovog faktora sa simptomima. U poslednje vreme je dostupno mnogo sadržaja na internetu i na televiziji, namenjenog bebama.
Ovaj sadržaj razvojno ne može da vrši pozitivnu stimulaciju, već hiperstimuliše dete i daje nerealan prikaz pojmova za koje potom ne može da pronađe asocijaciju u stvarnosti. Posledice hiperstimulacije ogledaju se u gore navedenim simptomima, koji ukazuju da dete nema adekvatne reakcije na podražaje iz realnosti, te reaguje agresijom, tantrumima, dok komunikacijske veštine izostaju.
Odnos roditelj-dete
Izostanak adekvatne socijalne interakcije, kao i responzivnosti roditelja na ranom uzrastu, doprinosi razvoju simptoma sličnih autizmu. Zajednička igra, kao i svakodnevne interakcije između roditelja i malog deteta, gotovo da su najvredniji izvor socijalizacije i stimulacije razvoja komunikativnih veština. Ukoliko izostanu, dete je uskraćeno kako za sigurnost u istraživanju okruženja, tako i za imitaciju koja iz ovih aktivnosti proizilazi. Bez zajedničke pažnje i imitacije, ne možemo očekivati prikladan govorno-jezički razvoj.
Navedena studija ističe i povezanost narušenog ritma spavanja na ranom uzrastu sa ovim simptomima u detinjstvu, međutim snažnija veza je opisana kod gore navedenih faktora, te se oni ističu kao ključni.
Razliku između virtuelnog autizma i pravog poremećaja iz spektra autizma može da odredi samo stručnjak čije je to polje rada. Ukoliko sumnjate na postojanje bilo kakvog problema u vezi sa detetovim razvojem, obratite se stručnom licu za savetovanje.
Savet roditeljima
Kada dete okupiramo ekranima zarad obavljanja nekog posla u kući ili boravka na javnom mestu, lako stvaramo lošu naviku, nesvesni posledica. Koliko god bilo naporno, prve tri godine su ključne za detetov dalji razvoj sposobnosti i uvođenjem distraktora koji pored negativnog dejstva, oduzimaju i priliku za prirodnu, neometanu interakciju između roditelja i deteta, ovaj razvoj ometamo i pravimo pogodnu podlogu za razvojne poremećaje.
Preporuke se svode na ukidanje vremena provedenog pred ekranima i povećanje broja aktivnosti sa roditeljima na podu, u prirodi, uz igračke ili predmete iz svakodnevice. Praksa se svodi na uključenje deteta u realnost i podučavanje adekvatnim reakcijama u različitim situacijama, jer – ako/kada dođe do ispada besa u restoranu, davanje ekrana radi mirnog ručka ne uči nikakvu lekciju o emocijama, saosećanju, kao ni o prikladnom ponašanju. Ne navikavajte dete na svakodnevne aktivnosti uz ekrane (hranjenje, oblačenje. kupanje…). Ucena ili nagrađivanje nisu metodi roditeljstva koji donose plodove, naročito ne dugoročno.
