Ne tako davno, na Instagram stranici okačen je video gde se kroz nekoliko scena vidi dečak koji ima četiri godine i obavlja različite kućne poslove. Čisti stolice na terasi, skuplja prosutu vodu, čisti svoje cipele pred polazak u vrtić. Uz mnogo pozitivnih komentara, bila je tu i nekolicina negativnih. Kažu, deca treba da imaju detinjstvo, a ne da rade od malih nogu. Naradiće se, kažu, kad poraste.
Ono što mnogi ne razumeju jeste da rad nije loša stvar. Oduvek nam je predstavljano da su kućni i svi drugi poslovi nešto što se mora obaviti i što je nužno neprijatno. Zato je za većinu ljudi teško da razumeju da deci čišćenje nije muka, dok ne shvate da mi to tako vidimo.
I tu pravimo najveću grešku. Kad roditelje koji deci daju dovoljno poverenja i odgovornosti da pomažu u kućnim poslovima smatramo lenjim. “Jadna deca, uz tako lenje roditelje”, reći će.
Ako spadate u tu vrstu “lenjih”, ne sekirajte se. Pustite druge, neka sude koliko žele. Vi i dalje pripremajte decu da im ne budete potrebni. I to je, verujte, pored ljubavi, najdragoceniji poklon koji im možete dati.
Mi zapravo, jako potcenjujemo svoju decu. Moderni roditelji opsednuti su kontrolom i uz raspored prepun različitih aktivnosti (svojih i dečjih), nemamo vremena da stanemo, odmaknemo se i dozvolimo deci da pogreše, padnu i pokušaju ponovo.
Suviše smo zauzeti da budemo lenji i pustimo decu da sami očiste za sobom, sami vežu pertle, sami očiste svoju obuću, zakopčaju jaknu. I time štetimo svojoj deci. Jer samo deca koju tretiramo kao da su sposobna zaista i postaju sposobna.
Sve počinje sa trogodišnjakom koji želi da pomogne oko posuđa i vama koje na kraju sačeka cunami u sudomašini. Ili sa četvorogodišnjakom koji želi da sam izvadi smeće iz kante i stavi novu kesu, pa to onda traje deset minuta, umesto dva kad biste to sami uradili.
I sad kasnite na sastanak, ali vaša deca osećaju da nešto za njih veliko i važno MOGU sama. A to bi trebalo da bude vredno malog kašnjenja.
Potrebno je strpljenje i odlučnost da se bude lenj roditelj. Praviće vam nered, lomiće stvari, a za mnoge poslove biće potrebno oko četiri puta više vremena da se završe nego kad biste to uradili sami.
Ali, koliko ih samo uskraćujete kad im ne dozvoljavate da pokušavaju, bore se i sami sebi dokazuju šta sve zapravo, uz malo truda, mogu da urade SAMI.
Primetila sam da većina roditelja dugo čeka da deci prepusti odgovornost jer se boje i nereda i povreda. Jer žele da im kuća svakog trenutka izgleda kao naslovna stranica časopisa o enterijeru ili jednostavno nemaju vremena.
Da, kada pustite trogodišnjaka da sam složi igračkeili napravi sebi doručak, to neće ispasti baš savršeno. Oni će se jako boriti da to urade što bolje, a vama neće biti lako da gledate kako ti mali prstići pokušavaju nešto tako jednostavno i pritom im tako teško ide. Ali morate ih pustiti. Jednostavno morate. Jer odgoj sposobne odrasle osobe ne počinje kad napune 12. Počinje još sa tri kad požele da vam pomognu u slaganju posuđa, a vi treperite i gubite strpljenje jer sve traje večno i velika je šansa da se nešto slomi.
Zato, učinite uslugu sebi i svojoj deci i budite lenj roditelj. Sklonite se i pustite ih da probaju.
P.S. Verovatno je svima jasno da je to daleko od lenjog roditeljstva u stvarnosti u kojoj treba mnogo više rada i truda ako tako odgajate decu. To je lenjo roditeljstvo samo u očima onih koji ne razumeju.
