Izrada šešira u 18. i 19. veku bila je opasan posao, jer je podrazumevala upotrebu mnogih hemikalija, od kojih je jedna bila toksična supstanca živa. Radeći u slabo provetrenim prostorijama, izrađivači šešira su udisali toliko živinih isparenja da je dobar broj njih dobio ozbiljno oštećenje mozga izazvano živom.
Čak je i lik Šeširdžije u legendarnim Alisinim avanturama u zemlji čuda pokazao psihotično ponašanje slično osobi koja pati od trovanja živom.
Najkarakterističniji simptom trovanja živom je tremor, grubi trzajni pokreti koji obično počinju na prstima, a zatim se šire na očne kapke, usne i jezik. Kako se uslovi pogoršavaju, drhtanje prelazi na ruke i noge, tako da muškarcu postaje veoma teško da čak i hoda. Ovo stanje je bilo toliko očigledno da je postalo poznato kao “šeširdžija”.
U većini hroničnih slučajeva, šeširdžija može da pati od mentalne konfuzije, emocionalnih poremećaja i mišićne slabosti. Ostali simptomi uključuju neurološko oštećenje i oštećenje bubrega, gubitak sluha, krvarenje iz ušiju i usta i gubitak zuba, kose i noktiju.
Veza između žive i sindroma ludog šeširdžija prvi put je uspostavljena 1829. među proizvođačima šešira u Sankt Peterburgu. Temeljnu studiju o trovanju živom među šeširdžijama iz Nju Džerzija napravio je američki lekar J. Addison Freeman 1860. godine. U svom revolucionarnom radu, zaključio je da „odgovarajući odnos prema zdravlju ove klase građana zahteva da se živa ne koristi u proizvodnji šešira, i da ako je njegova upotreba neophodna, da prostorija za završnu obradu šešira treba da bude velika, sa visokim plafonom i dobro provetrena.” Nažalost, Freemanov poziv na prevenciju ostao je bez pažnje.
Do kraja 19. veka, opasnosti rada sa živom bile su dobro shvaćene, ali je mali broj proizvođača šešira preduzeo bilo kakve korake za ublažavanje. Godine 1878, kada je dr L. Denis obilazio radionice za pravljenje šešira oko Eseksa ispitujući radnike, mnogi su oklevali da otkriju svoju nevolju iz straha da će izgubiti posao. Čak i tada, dr Denis je otkrio da svaki četvrti radnik pokazuje znake trovanja živom.
Drugi svetski rat je rešio problem tako što je živa postala previše vredna da bi se trošila na šešire od filca. Tek 1941. godine američka služba za javno zdravlje pozvala je na zabranu upotrebe živinog nitrata u korist vodonik-peroksida.
