Osvrćem se na tekst u kojem se piše o organizaciji dve značajne somborske manifestacije uprkos tome što sam se uvek čudio prijateljima koji pridaju značaj anonimnim komentarima na raznim portalima i društvenim mrežama a sam sebi ovu nedoslednost pravdam ljubavlju prema jednom gradu i jednom čoveku. O tekstu koji je objavljen neću dugo – sve u njemu je tačno osim, možda, titule koju je u potpisu autor Sava sam sebi dodelio – majstor. A imam razloga da sumnjam u nju kada vidim šta je sve Sava propustio da spomene: da su festivali realizovani po strogo utvrđenom troškovniku koji je dugo analiziran i od grada odobren, da je sa značajno manjim sredstvima u odnosu na budžete sličnih festivala u okruženju napravljen filmski festival koji im je već u drugoj godini postojanja blizu po kvalitetu a u nekim stvarima ih nadmašuje; da su sredstva spomenuta u Majstorovom tekstu isplaćena firmama i pojedincima koji su izveli festival za šta postoje dokazi u vidu izvoda, priznanica i sl. a od kojih je značajan deo baš iz Sombora; da u svemu spomenutom u tekstu ničeg nezakonitog nije bilo.Ima toga još ali ja ovaj odgovor pišem na Ponte Rosu, uz kafu, u pauzi posla zbog kojeg sam došao u Trst i stalo mi je da ga što pre okončam. Stoga, vraćam se na početak teksta i spominjanje jednog čoveka zahvaljujući kojem sam se ja i našao u ovoj priči. U pitanju je Mihajlo Nestorović, čovek koji je u poslednjih petnaestak godina ostavio veliki trag u kulturnom životu Sombora, kum moj somborski i jedan od najbližih ljudi u mom životu, inače autor i idejni tvorac „Art okupacije” i čovek koji je osmislio i organizovao „Filmski festival”. S obzirom da zakon nalaže da realizacija tih aktivnosti ide preko agencija ja sam sa svojom, jednom de jure a drugom de fakto sprovodio zacrtane aktivnosti u interesu manifestacija, grada i Kulturnog centra, pritom sve vreme pod njihovom strogom kontrolom. Zašto se gotovo nikad na ovakve raspisane javne nabavke ne javi niko neupućen – zato što se po pravilu takav avanturizam završi totalnim fijaskom koji se obije o glavu i organizatoru i firmi koja je prihvatila da se bavi poslom čiju je kompleksnost potcenila. Da skratim – prihvatio sam da budem deo ovoga da pomognem značajnim projektima čoveka i grada koje volim, da nisam te manifestacije ne bi imale zakonsko pokriće da se održe. Taj čovek velikih gabarita i velikog dela je ostavio, logično, veliki trag u kulturnom životu Sombora. Čovek koji je preporodio rad Kulturnog centra, zahvaljujući kojem su Pikasa, Miroa, Vorhola, Matisa…. prvo videli Somborci pa tek potom Beograđani, zahvaljujući kojem je Sombor imao Momu Kapora kada on zbog bolesti više nije mnogo izlagao, zahvaljujući kojem je slušao Stefana Milenkovića, Arsena Dedića, Darka Rundeka, itd itd itd, čovek koji je kao direktor pozorišta postavio predstave koje i kada više nije na tom mestu i dalje osvajaju nagrade na pozorišnim festivalima…. Neko neupućen se verovatno pita – a zašto takav čovek više nije direktor pozorišta u Somboru, Kulturnog centra ili bilo čega drugog? Pa baš zato što je umoran i razočaran podmetanjima noge u svakoj zamisli koju je imao od strane raznih samozvanih Majstora odlučio da se spakuje i zauvek napusti Sombor. Da nije pogrešio govori mi sledeći podatak – već sa prvim projektom van Sombora, a u Somboru ih je takvih imao pregršt, Pozorišnim festivalom koji je osnovao u Viminacijumu, dobio je Oktobarsku nagradu grada Požarevca koja mu je ovih dana svečano uručena. Možda bi bilo dobro da Sombor, uz Trebinje meni najdraži i najlepši srpski grad dobro izvaga kojoj vrsti Majstora će davati značaj i publicitet.Bilo bi sigurno dobro da je Sava Majstor napisao u post skriptumu kojim ličnim delima je pomogao da se grad ponosi onim što ga čini; šta je napravio; osmislio; koji trag je ostavio, osim – otisaka prstiju na tastaturi, I za kraj – jedino što je Majstor nehotice pravilno zaključio, doduše u želji da bude ciničan su Ninini kvaliteti: jedan od najmlađih diplomiranih dramaturga u istoriji FDU, jedan od najmlađih autora drame koja je ušla u uži izbor konkursa Sterijinog pozorja za najbolju dramu na srpskom jeziku. Razlog što ovo spominjem nije agencija, njena uloga je tu bila samo da da ličnu kartu prilikom osnivanja, razlog je ličan, krajnje sebičan – nikada ne propuštam ukazanu priliku da se roditeljski šepurim, a i zgodna je prilika da ovako, između redova, jednoj predivnoj Somborki preporučim kvalitet genetskog materijala. I, što da ne, da somborskom Poarou u pokušaju poručim – tako to Savo rade Majstori.p.s. neko će se zapitati zašto sam za naslov teksta odabrao naslov čuvenog romana koji je pre mnogo godina sa velikim uspehom igran na sceni NPS ali upućeni u somborske kulturno političke prilike odavno znaju – uvek tu postoji jedan Majstor koji piše ali i jedan drugi koji diktira – napisao je Saša Plavanjac.
Izvor: Saša Plavanjac
