Mandala je apstraktni crtež čiji je osnovni princip kružnica. Mandala na sanskritu znači krug, a predstavlja simbol celovitosti, harmonije ili univerzuma. Crtanje mandala je praksa u okviru budizma i hinduizma ali možemo ih lako pronaći svuda.
Jung je smatrao mandale simbolom celovitosti bića, koji ujedinjuje svesno i nesvesno, pa je potreba da crtamo mandale, potreba za afirmisanjem te celine.
„Mandala predstavlja arhetipsku predstavu koja se tokom vekova neprekidno javlja. Ona označava celovitost Sopstva. Ta kružna predstava izražava celovitost psihičke osnove ili, iskazano rečima mita, ocelovljeno božanstvo u čoveku.“
K.G. Jung, „Civilizacija na prelasku“
Mandala služi prevazilaženju svih suprotnosti i podeljenosti, to je dinamični simbol koji odgovara određenoj viziji čoveka, kao promenjivog, večito stremećeg, koji uvek nešto novo uči i postaje, ali zadržava svoj centar, odnosno suštinu. Ta suština je jedinstven način na koji se pojedinac neprestano menja.
Tako su sve mandale različite, ali jasno prepoznatljive po dominantnom kružnom principu. Crtanje mandala predstavlja večitu težnju ka spoznaji totaliteta sveta i sopstva.
Crtanje mandale je put ka samospoznaji
„Kada sam počeo da crtam mandale, shvatio sam da sve staze koje sam sledio vode nazad do jedne tačke – to jest, do središnje tačke. Ona je prototip svih staza. To je staza koja vodi ka središtu, ka individuaciji.“
K.G.Jung, „Civilizacija na prelasku“
Zadržaćemo se začas na ideji iscrtavanja mandale kao putovanja. Ovo putovanje je beskonačno, jer je i put samospoznaje beskonačan. Dakle, cilj nije stvaranje jedne lepe mandale, cilj je uspostavljanje Sopstva iznova i iznova.
Estetska i umetnička vrednost mandala se smatra sporednom u okviru budizma ili hinduizma, ali zapravo ona je neophodna, ona se podrazumeva. Simetrično iscrtavanje mandala monasi uče ponekad i par godina, pre nego što počnu da ih koristite u ritualima.
Umetnost mandale ostaje van imperativa originalnosti, koji se često podrazumeva u kreativnom radu. Možda mandala pokazuje da u umetnosti možemo odlučiti da damo veći značaj samom činu stvaranja nego rezultatu. Prava umetnost se otkriva kao nešto, što je iznad kategorije originalnosti.
Umetnost mandale ne ističe nijednu mandalu posebno, ona živi kao sve mandale odjednom. Umetnički dar je često shvaćen kao vrlo poseban talenat, umetnik kao genijalni pojedinac, a umetnička dela kao završena konačna celina. Jedna slika ili knjiga tvori svoj smisao kroz sve svoje delove, i ne može joj se neki element dodati ili oduzeti.
Mandala je nešto što svoj smisao i celovitost ostvaruje kroz stalno ponavljanje i kroz univerzalnost.
Ona je zato umetnost koja je, zbog svoje opštosti, svakom dostupna, ona je delo koje je uvek celovito i nikada završeno. Umetnik mandale je čovek shvaćen uopšteno, ali je to takođe pojedinac koji je crta, na taj način mandala ostvaruje svoj simbolični smisao i opstaje kao umetnička i duhovna praksa kroz vekove.
U budizmu crtanje mandala je prva duhovna praksa koja se uči, ali se ona nikada ne prevazilazi već je deo složenijih rituala koji prethode meditacijama. Mandala je medijum za prevazilaženje jednog duhovnog stanja, za prevladavanje granice tela i za stapanje sa onostranim.
Čovek u centru sveta
„U perspektivi arhaičnih društava, sve ono što nije naš svet, još nije svet, izvesna teritorija postaće svojom tek pošto se iznova stvori, to jest pošto se sakralizuje.“
Mirča Elijade, „Sveto i profano“
Autorka: Kristina Miletić
Iscrtrvanjem mandale čovek harmonizuje haos, imitira sam čin stvaranja sveta i uspostavlja jedan nov i uređen svet. Mandala zajedno sa hramovima, krstom, svetim planinama ili drvećem predstavlja centar sveta. To je mesto koje nadilazi prostornu dimenziju, ono nije geografski nego duhovni prostor susreta ovostranog i onostranog. Iscrtavanjem mandale sakralizuje se prostor i omogućava komunikacija sa onostranim.
Postavlja se pitanje, da li se tada stapamo sa jednim delom sebe, ili možda sa nečim kolektivnim, sa samom prirodom, dušom sveta, ili sa svime navedenim ujedno?
