Marija Kiri Sklodovska, rođena je u Varšavi 7. novembra 1867. godine, kao ćerka srednjoškolskog profesora, ali se danas za nju kaže da je bila francuska fizičarka i hemičarka. U njena najveća dostignuća spadaju: rad na teoriji radioaktivnosti, tehnikama razdvajanja radioaktivnih izotopa kao i otkriće dva nova hemijska elementa – radijuma i polonijuma. Pod njenim ličnim nadzorom vršena su, prva u svetu, istraživanja o mogućnosti izlečenja raka pomoću radioaktivnosti. Jedan je od osnivača nove grane hemije – radiohemije.
Kao student postaje član studentske revolucionarne organizacije i napušta Varšavu, jer je tim delom Poljske dominirala Rusija, pa odlazi u Krakov, koji je u to vreme bio pod austrijskom vlašću. U Pariz odlazi 1891. godine da bi nastavila studije na Sorboni, gde je stekla licencu za fiziku i matematičke nauke. Upoznala je Pjera Kirija, profesora na Fakultetu za fiziku 1894. godine, a sledeće godine su se venčali. Nasledila je svog supruga na mestu šefa laboratorije za fiziku na Sorboni, stekla doktorat nauka 1903, a nakon njegove tragične smrti 1906. zauzela je mesto profesora opšte fizike na Fakultetu nauka, prvi put je žena bila na ovoj funkciji. Takođe je imenovana za direktorku Kiri laboratorije u Institutu za radijum Univerziteta u Parizu, osnovanom 1914.
Njena rana istraživanja, zajedno sa suprugom, često su se izvodila u teškim uslovima, laboratorijski aranžmani su bili loši i oboje su morali da podučavaju mnogo da bi zaradili za život. Otkriće radioaktivnosti Henrija Bekerela 1896. inspirisalo je Mariju u brilijantnim istraživanjima i analizama koje su dovele do izolacije polonijuma, nazvanog po zemlji njenog rođenja. Razvila je metode za odvajanje radijuma od radioaktivnih ostataka u dovoljnim količinama da omogući njegovu karakterizaciju i pažljivo proučavanje njegovih svojstava, posebno terapijskih svojstava.
Tokom svog života aktivno je promovisala upotrebu radijuma za ublažavanje patnje i tokom Prvog svetskog rata, uz pomoć svoje ćerke Irene, lično se posvetila njegovoj upotrebi. Svoj entuzijazam za nauku zadržala je tokom svog života i učinila je mnogo da uspostavi laboratoriju za radioaktivnost u svom rodnom gradu – predsednik SAD Huver joj je 1929. uručio poklon od 50.000 američkih dolara, koji su poklonili američki prijatelji nauke, za kupovinu radijuma za upotrebu u laboratoriji u Varšavi.
Tiha, dostojanstvena i neupadljiva, kao takvu, visoko su je poštovali i divili se naučnici širom sveta. Bila je član „Conseil du Phisikue Solvai“ od 1911. do svoje smrti, a od 1922. bila je član Komiteta za intelektualnu saradnju Lige nacija. Njen rad zabeležen je u brojnim radovima u naučnim časopisima i autor je radova „Recherches sur les Substance Radioactives“ („Istraživanja radioaktivnih supstanci“) (1904), „L’Isotopie et les Elements Isotopes“ („Elementi izotopa“) i klasične „Traite ’de Radioactivite“ („Radioaktivnost“) (1910).
Značaj njenog rada ogleda se u brojnim nagradama koje su joj dodeljene. Dobila je mnoge počasne diplome iz nauke, medicine i prava i počasna članstva učenih društava širom sveta. Zajedno sa suprugom dobila je polovinu Nobelove nagrade za fiziku 1903. godine, za njihovo proučavanje spontanog zračenja koje je otkrio Bekuerel, kome je dodeljena druga polovina nagrade. 1911. dobila je drugu Nobelovu nagradu, ovog puta za hemiju, kao priznanje za svoj rad u radioaktivnosti. Takođe je primila, zajedno sa suprugom, Davijevu medalju Kraljevskog društva 1903. godine, a 1921. predsednik Harding iz Sjedinjenih Država, u ime žena Amerike, uručio joj je jedan gram radijuma u znak priznanja za službu nauci.
Marija Kiri je umrla blizu Salanša 1934. od aplastične anemije, koja je skoro sigurno posledica izlaganja radijaciji, pošto štetni efekti jonizujućeg zračenja još nisu bili poznati, a ona je veliki deo svog posla radila u šupi bez zaštitnih sredstava. Nosila je probne cevi sa radioaktivnim izotopima u svom džepu i držala ih u fioci svog stola. Sahranjena je pored Pjera, ali su 1995. godine njihovi ostaci preneseni u Panteon u Pariz.
