Bila je prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu, prva osoba koja je tu nagradu dobila dva puta, i jedina žena koja ju je dobila za dve različite kategorije.
Francuska naučnica poljskog porekla. Bila je peto dete u učiteljskoj porodici, a rođena je u Varšavi, kao najmlađa. Majka joj je umrla kada je imala samo 12 godina.
U školi je bila brilijantan đak, pa je čak na kraju srednje škole nagrađena zlatnom medaljom za uspeh. Iako su joj i majka i otac bili prosvetni radnici i pedagozi, pa čak i upravnici više škola, te samim tim izuzetno cenili obrazovanje, u to vreme u Poljskoj, koja je bila pod dominacijom Rusije, žene nisu mogle da idu na fakultet. S obzirom na tu činjenicu, povezala se sa grupom mladih ljudi koji su organizovali svoje studije u neobaveznoj organizaciji, poznatoj kao Pokretni univerzitet.
Počela je da zarađuje za život radeći kao guvernanta, dajući privatne časove deci bogate porodice kod koje je radila, ali je i dalje njena želja za intelektualnim izazovima i istraživanjima bila sve veća, te je postajala sve odlučnija da postane polaznik univerziteta. Godine 1891. odlazi u Pariz da živi sa svojom sestrom Bronjom, koja je tamo pohađala studije medicine. Tu je prihvatila francusku verziju svog imena, Mari. Na Sorboni je studirala matematiku, hemiju i fiziku. Takođe je bila i prva žena koja je kasnije tu predavala.
Nedugo zatim, Marija je tražila laboratoriju gde bi mogla nesmetano da radi na istraživačkom projektu koji je sama odabrala, merila je magnenta svojstva legure čelika. Na nagovor kolega, stupa u kontakt sa Pjerom Kirijem, koji je radio u Školi za fiziku i hemiju.
Pjer ju je na prvu loptu impresionirao, te je ovaj susret obeležio njen dalji životni tok. Marija i Pjer su se venčali u leto 1895. To je bio početak po svemu izuzetne veze dvoje naučnika. Zajedno su radili mnogo godina na raznim istraživačkim projektima, da bi na kraju svoje istraživanje fokusirali na novootkriveni fenomen: radioaktivnost. Imali su dve ćerke, Irenu i Evu, koje su odgajali, sprovodeći kao po kazni težak raspored, sastavljen od istraživanja i publikovanja, često u iscrpljujućim uslovima i u prvo vreme potcenjeni od francuskih akademskih krugova. Drugi francuski fizičar Antoan Anri Bekerel (1852-1908) upravo je otkrio prirodnu radioaktivnost, proučavajući uranijum. Marija je bila fascinirana ovim otkrićem i došla je do zaključka da ako se radioaktivnost nalazi u atomima uranijuma mora takođe da postoji i u drugim elementima. Započela je sistematsko istraživanje radioaktivnosti i tako je došla do otkrića torijuma. Kirijevi su istraživali supstancu poznatu kao uranov oksid, prirodni mineral iz koga su ekstrahovani uranijum i torijum. Na svoje iznenađenje, otkrili su da je on radioaktivniji nego što bi se to moglo objasniti zbirom radioaktivnosti uranijuma i torijuma koje sadrži. Ubrzo su otkrili još dva visokoradioaktivna elementa, radijum i polonijum. Polonijumu je ime Marija dala po svojoj domovini.
Nepresušna reka naučnih informacija tekla je iz njihovih istraživanja, i to ne samo o novim elementima, već i o uticajima radioaktivnosti na ćelije. Došli su do jednog važnog otkrića – da su bolesne, kancerogene ćelije izložene radijaciji mnogo brže uništene nego zdrave. Ovo otkriće imaće ogromne implikacije u narednim godinama na razvoj terapija za lečenje mnogih oblika kancera, a radiološka terapija je još uvek jedno od glavnih oružja u medicinskom arsenalu.
Ubrzo je ovo sudbonosno otkriće pratilo i međunarodno priznanje. Novembra 1903. Kraljevsko londonsko društvo nagradilo je Kirijeve medeljom za oblast hemije. Sledećeg meseca su za svoja otkrića dobili Nobelovu nagradu za fiziku, deleći to priznanje sa Bekerelom.
Slava u inostranstvu bila je jednaka njihovoj slavi u Francuskoj, pa je Pjer Kiri postao direktor istraživačkog centra i profesor fizike na Univerzitetu u Parizu – položaj koji je naročito ustanovljen za njega. Godine 1905, godinu dana posle rođenja Eve, njihove druge ćerke, Pjer je izabran u prestižnu Akademiju nauka, a 6. juna iste godine obratio se u svoje i Marijino ime Nobelovom komitetu u Stokholmu.
Godine 1906. Pjer je poginuo kad su na njega naletela teška zaprežna kola. Sama, sa dve male ćerke koje mora da podiže, Marija dobija poziv da preuzme Pjerovo mesto profesora fizike. Bila je prva žena kojoj je ponuđen taj položaj. Godine 1908. započela je predavanje na prvom i u to vreme jedinom tečaju o radioaktivnosti na svetu. Takođe je marljivo radila na izdavanju zajedničke zbirke radova, koja je kulminirala izlaskom Traktata o radioaktivnosti, 1910.
Marija je nastavila da radi na radioaktivnim elementima i 1911. dobija drugu Nobelovu nagradu, ovog puta za hemiju. Nagrada je dodeljena za njen rad na izdvajanju radijuma i proučavanju njegovih hemijskih svojstava. Ovoga puta nagradu nije delila. Godine 1914. potpomogla je u osnivanju Instituta za radijum u Parizu i bila njegov prvi direktor. Shvatila je da rendgenski zraci mogu da pomognu da se lociraju strani objekti u telu i tako olakša rad hirurga. Za vreme Prvog svetskog rata smislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje, koje su slali na front da pomogne ranjenim vojnicima. To vozilo je postalo poznato kao “mali kiri”, kako su ga od milja zvali. Marija ga je lično dovozila do linije fronta. Vozila su bila opremljena radonom, radioaktivnim gasom dobijenim iz radijuma, koji je Marija lično sakupljala i smeštala u gasne tube. Da bi sakupila sredstva za ratne potrepštine, prodala je svoju i Pjerovu zlatnu Nobelovu medalju.
Marija je bila povučena, dostojanstvena i skromna i stekla je divljenje naučnika u celom svetu. Njen rad je zabeležen u mnogim dokumentima i naučnim časopisima i reflektovao se na mnoge kasnije nagrađene radove. Uvek je bila uzdržana u intervjuima i javnim obraćanjima, ali je 1921. otišla na turneju u Ameriku i tamo se, uz burno odobravanje, obraćala na mnogim skupovima. Tokom turneje, predsednik Harding, u ime žena Amerike, darovao joj je za njen institut jedan gram radijuma, “nebrojeno puta dragocenijeg od zlata”.
Nikad nije izgubila interesovanje za svet prirode, kao ni uzbuđenje za otkrivanje njenih tajni. Godine 1933. branila je naučni progres od kritika dušebrižnika zabrinutih zbog moguće dehumanizacije naučnih istraživanja. “Ja sam jedna od onih koja smatra da nauka poseduje veliku lepotu. Naučnik u laboratoriji nije puki tehničar, već dete stavljeno pred prirodni fenomen koji ga impresionira kao bajka.”
Četvrtog jula 1934. u svojoj 67. godini Marija je preminula od leukemije, verovatno kao posledice izloženosti visokim dozama radioaktivnosti tokom svojih naučnih istraživanja. Posle njene smrti Institut za radijum u Parizu preimenovan je u njenu čast u Institut “Kiri”. Albert Ajnštajn je jednom prigodom rekao: “Marija Kiri je jedina od svih slavnih ljudi čija slava nije ničim umrljana.”
