Južna srpska pokrajina je nakon 1999. i dolaska međunarodnih oružanih snaga i upravnih institucija praktično ostala bez svojih inicijalnih ustanova. Međunarodna zajednica garantovala je rešavanje problema nastalih pre, tokom i nakon bombardovanja SR Jugoslavije, ali kosovski Srbi, kao i ostali nealbanski živalj, svoj preporod i mir nisu dočekali. Mnogi su bili primorani da napuste svoja vekovna ognjišta, a imovina im je kontinuirano uništavana, grobovi skrnavljeni, a kulturna baština, crkve i manastiri su spaljivani.
Taktički i temeljno uništavani su simboli i obeležja srpskog postojanja na teritoriji Kosova i Metohije. Samo u periodu od potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine, pa do martovskog pogroma 2004. godine, sa teritorije pokrajine proterano je preko 200 hiljada Srba i drugih naroda koji nisu Albanci, a devastirano je preko 100 spomenika kulture.
Kulminacija nasilja dogodila se kada se, kao inicijalni povod, pojavila vest o utapanju tri albanska dečaka u reci Ibar, u selu Čabra (opština Zubin Potok). Svetski mediji su, kao po dogovoru, odjeknuli vešću da su za utapanje dečaka krivi Srbi iz okolnog sela Zupče.
Oružana vojska Kosova i albanski ekstremisti su sinhronizovano vršili otvoreni napad na Srbe 17. i 18. marta 2004. Izvršili su najmasovniji progon Srba sa Kosova još od 1999. godine, a na očigled čitave međunarodne zajednice spaljivani su privatni domovi Srba, oskrnavljene su preostale srpske svetinje, a groblja su praktično u potpunosti uništena. Prema nekim procenama, iz svojih kuća proterano je preko 4.000 ljudi, poginulo je 28 ljudi, a uništeno je 19 spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih hramova koji su bili nekategorisani. Uništeno je desetine hiljada vrednih fresaka, ikona, crkvenih relikvija, kao i knjige rođenih, umrlih, krštenih i venčanih. Uništena je, dakle, kategorički – cela jedna istorija. Etnički je očišćeno od Srba šest velikih gradova i devet sela. Priština je u ovom pogromu praktično postala u potpunosti nesrpski grad. Osim toga, Srbi su u potpunosti proterani iz Đakovice, Prizrena, Peći, Uroševca, Štimlja, Podujeva, Lipljana, Gnjilana. Predstavnici i pripadnici KFOR-a i UNMIK-a nemo su posmatrali stradanje čitavog jednog naroda u srcu Evrope, na početku 21. veka. Inostrane misije su pokazale da nisu spremne ili, da zlo bude gore, nisu želele da učestvuju u sprečavanju ovakvih zločina.
Ovaj martovski događaj može se, bez dileme, okarakterisati kao organizovano nasilje, koje je za cilj imalo etničko čišćenje širokih razmera. Osim toga, eskalacija sukoba je, sa albanske strane, izgledala kao idealan način da se konačno status Kosova i Metohije reši u njihovu korist – konačnim otcepljenjem teritorije od Srbije.
Slike koje je javnost tada imala priliku da vidi bile su zastrašujuće – albanski teroristi skidali su krstove sa pravoslavnih bogomolja, palili ih i lomili. Albanski lideri tada su iznosili tvrdnje da se radi o „odgovoru na višedecenijsko nasilje koje albanski narod trpi“. Izgleda da im to „varvarsko, necivilizovano“ ponašanje Srba koji su nad njima vršili „nasilje“ nije smetalo da uzvrate „civilizovano“ – nasiljem.
U Srbiji je 21. mart 2004. proglašen Danom žalosti, zbog žrtava palih tokom nemira.
Ipak, iako ove godine obeležava punoletstvo, za martovski pogrom niko nije odgovarao, pa ne možemo da se ne zapitamo da li je ovaj događaj slučajno ili namerno pao u zaborav.
Foto: Koreni
