Martovski pogrom ostaće zabeležen kao jedan od najtežih trenutaka u novijoj srpskoj istoriji. Bio je to uvod u nastavak progona Srba sa KiM, dan kada su albanski ekstremisti zverski napadali srpske svetinje i ubijali i proterivali srpski narod sa Kosova i Metohije.
Ovaj dan predstavlja sećanje na stradanje srpske zajednice, kada su desetine ljudi izgubile život, a mnogi su ostali bez domova i imovine.
Martovski pogrom 2004. godine bio je talas nasilja koji je zahvatio brojne srpske enklave na Kosovu i Metohiji, pokrenut lažnim optužbama o navodnom zločinu protiv albanske dece. Protesti Albanaca brzo su eskalirali u nasilje, pljačku, paljenje domova i crkava, kao i fizičke napade na srpske civile. Ova brutalna kampanja nasilja trajala je nekoliko dana, ostavljajući iza sebe scene uništenja i patnje.
Povređene su ukupno 954 osobe, među kojima 61 pripadnik Kfora i 65 UNMIK-ovih policajaca. Oko 150 Srba zadobilo je ozbiljne i teške povrede.
Kako je počelo albansko iživljavanje?
Dva dana uoči pogroma, 15. marta, u selu Čaglavica, nadomak Prištine, ranjen je Jovica Ivić (18) i u teškom stanju prenesen u bolnicu u severni deo Mitrovice. Nakon toga usledili su protesti srpskog stanovništva u Gračanici, Sušici, Lapljem Selu…
Samo dan kasnije, 16. marta, trojica dečaka albanske nacionalnosti (stara osam, 11 i 12 godina) udavila su se u reci Ibar, a albanska zajednica je ubrzo za to optužila Srbe, tvrdeći da su deca zapravo bežala od njih.
Iako je UNMIK istragom utvrdio da su optužbe bile lažne, a kasnija svedočenja pripadnika Kfora potvrdila da je napad mnogo ranije pripreman, varnica na lako zapaljivo tlo je bačena i vatra je buknula.
Usledili su protesti albanskih ekstremista u južnom delu Kosovske Mitrovice, blokade, Molotovljevi kokteli i neredi su počeli da se šire munjevito, a nasilje je eskaliralo.
Dana 17. marta, oko podneva, više hiljada besnih Albanaca naoružanih automatskim puškama prelazi most preko Ibra i počinje napad na Srbe, a pripadnici međunarodnih snaga bezbednosti tom prilikom su upotrebili suzavac i šok-bombe.
U ranim popodnevnim satima pojavljuju se informacije da su u toku napadi na Srbe u mestima širom Kosova i Metohije – u Lipljanu, Obiliću, Zubinom Potoku, Lapljem Selu, Čaglavici…
Više hiljada Albanaca napalo je Srbe u Čaglavici, južnom predgrađu Prištine, a snajperom je u tom mestu ranjeno deset osoba srpske nacionalnosti i spaljene su kuće.
Neredi su se preneli i na naredne dane, 18. i 19. mart.
Zversko paljenje srpskih svetinja
U Prizrenu su zapaljeni Crkva Bogorodice Ljeviške i Manastir Svetog arhangela Mihaila, miniran je Manastir Svetih Kozme i Damjana u Zočištu, a Kfor je sprečio napad na Hram Hrista Spasa.
Kfor je morao da evakuiše monahinje manastira Devič, pošto je najmanje 1.000 naoružanih albanskih terorista okružilo manastir koji je opljačkan i zapaljen.
Spaljene su obe pravoslavne crkve u Kosovu Polju – Crkva Svetog Nikole iz XIX veka i Crkva Svete Katarine, u selu Bresje, kod Kosova Polja.
U Peći su zapaljene Crkva Svetog Preteče i Crkva Svetog Jovana Krstitelja, Stara mitropolija sa parohijskim domom i Crkva vavedenja Presvete Bogorodice.
Osim svetinja, organizovan je i napad na bolnicu i školu “Sveti Sava”, porušen je veliki broj spomenika na pravoslavnom groblju, što je nastavljeno i nakon pogroma, sve do danas.
Srbi ni dan-danas nemaju mira na KiM
Srpska zajednica na Kosovu i Metohiji suočila se sa strašnim posledicama pogroma. Mnoge porodice ostale su bez krova nad glavom, izgubile su svoje voljene i bile primorane da napuste svoja vekovna ognjišta.
Posledice martovskog pogroma Srbi osećaju i dan-danas. Prošlo je 20 godina, a za taj zločin još uvek niko nije odgovarao.
Dve decenije nakon proterivanja srpska zajednica na Kosovu i Metohiji suočava se sa brojnim izazovima, uključujući prepreke povratku izbeglih, očuvanje kulturne baštine i osiguranje prava na bezbednost i slobodu veroispovesti. Iako su prošle godine, sećanje na martovski pogrom i dalje je živo i značajno za srpski narod, podsećajući nas na potrebu za očuvanjem mira, dijaloga i međuetničkog poštovanja.
Međutim, danas se napadi na Srbe dešavaju maltene svakodnevno. Skoro pa da ne prođe dan da neki Srbin ili srpska imovina nije na udaru Albanaca, kojima smetaju preostali Srbi koji su jedva uspeli da sačuvaju svoja vekovna ognjišta.
Podestimo, najnovija provokacija iz Prištine stigla je nedavno, kada je tzv. kosovska vlada odlučila da ukine dinar na KiM i time dodatno oteža život Srbima u južnoj srpskoj pokrajini.
Posle ukidanja dinara, na udaru je ćirilica, pa su tako tzv. kosovski policajci u sredu 14. marta počeli da uklanjaju ćirilične saobraćajne znakove na severu Kosmeta i postavljaju nove – na albanskom i srpskom jeziku, ali na latinici.
