Med je gusta slatka sirupasta materija, proizvod medonosnih pčela, dobijen od sabranih voćnih i drugih sokova prerađenih u pčelinjem želucu. Izlučeni sok odložen poklopljenom saću hemijskim reakcijama pretvara se u med. Prema vrstama biljaka od koje se dobija, med se razvrstava u monoflorni (med dobijen od samo jedne vrste biljke, na primer, bagrema) i poliflorni med (med dobijen sakupljanjem nektara sa više vrsta biljaka, kao na primer, livadski med, šumski i dr.). Med je najvažniji pčelinji proizvod, poznat u ljudskoj ishrani još od praistorijskog doba. Po definiciji, med je čisti proizvod u kome nema dodataka bilo koje druge supstance.
Med dobija svoju slatkoću od monosaharida fruktoze i glukoze, i ima istu relativnu slatkoću kao i granulirani šećer. On ima atraktivna hemijska svojstva za pečenje i osobeni ukus zbog čega neki ljudi preferiraju med u onosu na šećer i druge zaslađivače. Većina mikroorganizama ne raste u medu, tako da se zapečaćeni med ne kvari, čak ni nakon nekoliko hiljada godina.
Zapravo, med je tako moćan u uništavanju bakterija da bi trebalo da bude prvo sredstvo da se leči neka bakterijska bolest. Lekari bi prvo trebalo da prepišu med, a prepisivanje antibiotika bi trebalo da bude “alternativna” terapija, odnosno krajnje sredstvo. Med je moćniji zato što sprečava stvaranje bakterija rezistentnih na antibiotike. Istraživači su posebno proučili njegovo dejstvo protiv ešerihije koli, stafilokokusa aureusa, pseudomonasa augeriose (koji izazivaju neke od najupornijih infekcija) kao drugih sojeva.
Za razliku od ovoga, podsećamo, antibiotici “gađaju” samo osnovni proces rasta bakterija, što omogućava bakterijama da se tokom vremena prilagode i postanu rezistentne.
Interesantno je da med nije samo antibakterijski: utvrđeno je da ima i antivirusna i antigljivična svojstva. Ta svojstva ga čine moćnijim od konvencionalnih antibiotika. Med može da “napadne” i neprimećene gljivične infekcije koje leže u korenu nekih oboljenja koja se teško leče ili stalno ponavljaju.
Piše: Vanja
