Jedna od najstrašnijih stvari jeste ubistvo malog deteta. Kada to čini njegov roditelj koji bi po prirodi stvari trebalo da ga voli, neguje, čuva i štiti, to je toliko užasan postupak da je mnogima nepojmljiv.
Svako ljudsko ponašanje, pa i ona najužasnija, izvire iz neke iskrivljene logike onih koji se tako ponašaju. Za slučajeve čedomorstva je tipično da majka ubija dete zato što veruje da će joj rađanje deteta „upropastiti” život. Ona je u nekoj vrsti dileme „ili ili”, u kojoj treba da odluči čiji život će uništiti – svoj ili detetov.
Postoji još jedan motiv iz kojeg se roditelj odlučuje da ubije dete: da se osveti drugom roditelju jer zna da će mu tako naneti najveću moguću patnju. Takav motiv je opisan još u antici. U Euripidovoj „Medeji”, nakon što je Medeju i zajedničku decu zbog druge žene napustio Jason, ona mu se sveti ubistvom zajedničke dece. Na osnovu te priče je situacija kada jedan roditelj ima ubilačke porive prema vlastitoj deci, motivisane osvetom prema drugom roditelju, opisano kao Medejin kompleks.
Svaka osveta proističe iz mržnje, a upravo je međusobna mržnja ono što obeležava značajan broj savremenih razvoda. Za supružnika koji mrzi, bivši supružnik je zlo biće, koje upravo zato što je zlo – što mu je „uništilo život” – zaslužuje najgore: da pati i da umre. Zato onaj koji mrzi čini zle postupke, koji su njemu potpuno opravdani, a kako bi drugog povredio i tako kaznio. Kako mržnja jedne strane po pravilu rađa mržnju druge, ubrzo se bivši supružnici nađu u igri moći i inata u kojoj u slepoj mržnji pokušavaju jedan drugog da što više povrede, ne obazirući se na decu ili ih, štaviše, zloupotrebljavaju okrećući ih protiv omrznute strane.
Svaka savremena tragična priča, uključujući onu u kojoj je otac bacio pred majku zadavljeno dete, nakon čega ju je usmrtio nožem, ima svoju istoriju i svoj kontekst. Da majka nije ignorisala više odluka suda i sprečavala oca da viđa dete, možda se ova tragedija ne bi desila.
Pored ovakvih krvavih tragedija nakon razvoda, koje privlače pažnju javnosti, postoje stotine i stotine drugih u kojima nema mrtvih, ali u kojima svi trpe, a najviše deca. To su drame porodičnih raspada u kojima jedan roditelj „trujući odnos” emotivno otuđuje dete od drugog, u kojima se pored pravnih vode pravi psihološki ratovi i u kojima se obe strane trude da izmanipulišu sistem.
Da bi sistem sprečio ovakve tragedije, mora da ima integritet, objektivan i pravedan pristup koji uvažava prava svih uključenih, majke i oca, a pogotovo dece. Mora da ima delotvorne načine da svoje odluke i presude sprovede u delo. U protivnom, kako nepravda rađa nepravdu, a kako doživljena nepravda postaje opsesija i strast, postoji bojazan da ćemo imati još tragičnih slučaj.
Izvor: Zoran Milivojević Politika
