Domorodački narodi Severne Amerike sada traže da im se vrati suverenitet: kontrola nad njihovom zemljom, zakonima i njihovim načinom života.
BALVAN CRVENOG KEDRA bio je dug oko dva i visok jedan metar, a otprilike isto toliko i širok. Gordon Dik je pokušavao da mu odseče zaobljeni vrh. Iverje je letelo na sve strane. Sa slušalicama na glavi zbog buke, Džo Martin je klečao i pratio dokle je sečivo dospelo. Desnom rukom davao je male signale – još malo gore, dole, dobro je. Vazduh je bi ispunjen oštrim, skoro lekovitim mirisom kedra.
Martin je tlaokvitski umetnik na zapadnoj obali ostrva Vankuver, u Britanskoj Kolumbiji. A Dik, takođe duborezac, iz susednog je plemena Tsešaht. Počeli su s prvom, grubom obradom figure vuka koji sedi – zapravo jednog kratkog totema. Nešto dalje bila su još dva veća totema, gotovo završena, jedan od sedam, a drugi od devet metara. S jedne strane svakog totema bile su simbolične figure, jedna iznad druge: medvedi, sunca, mitske morske zmije i još vukova.
Martin će ovog leta postaviti jedan od ovih totema u svom rodnom selu Opicah na ostrvu Mirs, nedaleko od odmarališta Tofino na ostrvu Vankuver. U Opicahu ih je bilo na stotine sve do 1884. godine, kada su kanadske vlasti donele zakon da mogu slobodno da ih uzmu kolekcionari i muzeji – što su ovi i učinili. Poput vitraža na prozorima katedrala, tako su i totemi vizuelni simboli tradicionalnih indijanskih predanja. Ali njihova impozantna pojava govori i mnogo više od toga, kaže Martin. “Kao da kažu: ’Mi smo tu. Ovo je naš prostor.’”
Ekstremni sport nastao na jahačkim tradicijama prerije, indijanska štafeta je trka na neosedlanim šarenim pastuvima, u kojoj se jahači prebacuju s jednog galopirajućeg konja na drugog posle svakog kruga. Ovaj sport se širi po severnoameričkom zapadu, tako da sada daje specifičan indijanski pečat poljoprivrednim vašarima kao što je ovaj u Kalispelu, u Montani.
Ostrvo Mirs je deo teritorije plemena Tlaokvita. Isto tako i Tofino i brojna ostrva u moreuzu Klajokvot (Klajokvot je stari naziv ovog plemena). Kanađani kažu da ovih 1.000 kvadratnih kilometara predstavlja mešavinu nacionalnih parkova, zona za seču šume i privatnog zemljišta, s nekoliko malenih indijanskih sela. Ali Tlaokviti kažu da je to sve njihova teritorija i da je oduvek bila. Oni su čitavo područje proglasili plemenskim parkovima.
Veliki deo ovog područja je iskrčen – i to nemilice. Zemlja je ostala bez svog dragocenog crvenog kedra, pa je erodirala. “Došli su, posekli šumu i otišli”, kaže Saja Maso, rukovodilac Odeljenja za prirodne resurse Tlaokvitа. “To je bilo pre 50 godina. I nikad nisu obnovili zemlju, a nisu ni Britanska Kolumbija ni Kanada. Zato mi to radimo.”
Tlaokviti kanališu potoke i rečice, obnavljaju nekadašnji ekosistem iz vremena pre seče, štite mrestilišta haringi i preprečuju puteve na osetljivim mestima kuda posetioci ne treba da idu. Osim ovog rada na zaštiti, započinju i dosadan, ali bitan posao stvaranja nacije: pokreću sopstvene obrazovne programe, angažuju svoje rendžere (poznate kao čuvari parkova) i, možda trenutno i najvažnije, pokušavaju da uvedu neku vrstu poreza na promet – jedan odsto dobrovoljnog priloga – na račune kupaca kako bi finansijski podržali ciljeve svoje nacije.
Kada Indijanci pričaju o tome, često koriste reč “suverenitet”. To obično znači “samostalna vladavina”. Međutim, ljudi kao Maso i Martin pod tim pojmom podrazumevaju mnogo više. Za njih je to vizija o indijanskim plemenima kao autonomnim kulturama, kao delu modernog sveta, ali s korenima u sopstvenim drevnim vrednostima i kao ravnopravnim partnerima s vanplemenskim vladama na svakom nivou. “Najbliža engleska reč za ono što mi podrazumevamo pod suverenitetom bila bi ’samoaktualizacija’”, kaže Liroj Mali Medved iz plemena Kajnaij (Krv). Počasni profesor prava na univerzitetu Letbridž, Mali Medved je odigrao ključnu ulogu u unošenju indijanskih prava u kanadski Ustav 1982. godine. “Suverenitet je dostupan svima nama.”
Tlaokviti nisu usamljeni, niti su izuzetak. Po celom Kornjačinom ostrvu – kako Indijanci zovu Severnu Ameriku zbog starog verovanja da čitav svet počiva na oklopu jedne divovske kornjače – izvorni stanovnici žele povraćaj statusa kojeg se nikad nisu dobrovoljno odrekli, što će umnogome promeniti i njihove živote i živote njihovih suseda. I – ono što je najvažnije – dobrim delom su stekli priznanje i od neplemenskog (neindijanskog) sveta.
Efekti variraju od plemenske policije u Montani koja uspešno koristi svoja prava da uhapsi i neindijance ukoliko su sumnjivi za neki zločin na njihovoj teritoriji, pa do odbora u Kanadi, sastavljenih od predstavnika Indijanaca i Vlade, koji zajednički nadziru ekološke probleme na teritoriji od oko 4,4 miliona kvadratnih kilometara – što je oko 40 odsto cele zemlje. Većina ovih aktivnosti je malog obima, skoro neprimetna kao što je saradnja između plemena Nakoda (Asinibojne), Ani (Gro Ventr) i američkog Biroa za gazdovanje zemljom na obnavljanju prerije u Montani. Ali neke imaju gromoglasan učinak, kao što je odluka američkog Vrhovnog suda iz 2020. godine, koja je dovela do toga da niži sudovi priznaju da je skoro polovina Oklahome indijanska zemlja.
Slično kao što su afroamerički aktivisti malo-pomalo osvajali svoja građanska prava putem sudskih procesa i zakonodavstva, tako i indijanska plemena vraćaju svoj suverenitet metodično – sad jedan sudski proces, sad pregovori, sad zakon, sad neki program, sve malo-pomalo. Decenijama je pleme Tlaokviti protestovalo tvrdeći da nikada nisu potpisali nikakav sporazum s Britanskom Kolumbijom i da se samim tim nisu odrekli svojih prava na zemlju. Sve do 1993. godine provincija je odbijala čak i da pregovara o tome. Tek u oktobru prošle godine, posle 19 godina razgovora i sitnijih lokalnih sporazuma, pristala je na pregovore. Proces je bio mučno spor, ali promene su očigledne jer danas pri ulasku na plemensku teritoriju posetioce čeka tabla na kojoj piše: Tla-O-Qui-Aht Ha’houlthee – Postojbina Tlaokvita.
Međutim, to ne znači da će se ovakva praksa nastaviti. Više od 42 odsto zvanično priznatih plemena u Sjedinjenim Državama nema svoj zvanično priznati rezervat, a i rezervati plemena koja ih imaju samo su sićušni deo onog što su nekad bili. Indijanci spadaju među najsiromašnije na kontinentu i najlošijeg su zdravlja. Stopa smrtnosti od predoziranja drogom veća je nego u bilo kojoj drugoj rasnoj ili etničkoj grupi. Indijanske žene takođe su veoma često izložene nasilju. A ono što najviše zabrinjava aktiviste jeste to što američke i kanadske vlasti zadržavaju moć da u bilo kom trenutku ponište njihove pobede.
Kad sam upitao Saju Masoa čemu se nada u narednih pet ili deset godina, dao mi je sledeći spisak: poboljšanoj zdravstvenoj nezi; muzeju i kulturnom centru; plemenskoj kući umesto one koja je uništena u XIX veku; većem broju bolje plaćenih čuvara parkova; boljem rešenju kanalizacije; kompletnom tlaokvitskom školskom sistemu. Za sve to neophodno je stvoriti plemensku ekonomsku bazu, kaže. “A ključ svega je suverenitet, od plemena do plemena.”
“Svet ne zna da smo mi ravnopravni”, kaže. “Ali mi ćemo mu reći.”
