Društvene mreže bruje o migrantima, a sada već popularna grupa ,,STOP naseljavanju migranata“ broji više od 300 000 članova. Veliko interesovanja svih građana Srbije da se priključe ovoj stranici govori o njihovom strahu zasnovanom na gomili vesti koja nam se servira na internetu.
Većini stanovništva dan počinje tako što nakon ustajanja spreme kafu i uzmu telefon u ruke da prelistaju šta se novo dešava na lokalu, ali i šire. Pandemija Korona virusa je uveliko u toku, a društvene mreže su postale medij putem kog se informiše veliki broj ljudi, mada možemo reći da je s pojavom virusa na neki način ponovo došlo do njihove ekspanzije. Fejsbuk je svojim korisnicima nudio da se priklone gore pomenutoj grupi koja obiluje objavama poput Zajedno se borimo za Srbiju, Ako ne želiš migrante u Srbiji, pozovi svoje prijatelje da se priključe, Stop naseljavanju magranata, … Dok se u ovoj i sličnim grupama i stranicama dele manipulativne, stare ili potpuno izmišljene vesti o njima, migranti i izbeglice u Srbiji su od početka vanrednog stanja zatvoreni u kampovima 24 časa dnevno, okruženi vojskom, „u cilju kontrole širenja virusa”. Upadljive su bile i teorije da se policijski čas koristi da se oni „krišom” razvoze po Srbiji. Izbeglice i migranti se predstavljaju kao opasni, agresivni, „ISIS koljači”, ili kao „lažne izbeglice” koje već uveliko dobijaju stanove i kuće, novac, posao, te da čak i za vreme vanrednog stanja „imaju veća prava nego građani Srbije”. Članovi ovih grupa se ohrabruju da toj navodnoj opasnosti stanu na put i odbrane svoju zemlju – za sada preko društvenih mreža.
Da li su ovi strahovi i stavovi opravdani, odakle dolaze i zašto bujaju baš sada?
Među migrantima nema nijednog slučaja korona virusa, kažu nadležni. Za vreme potpune izolacije, bio im je zabranjen izlazak iz kampova, a pojedinci su mogli da izađu jedino uz dozvolu. Sa prestankom vanrednog stanja, ukinut je i pravni osnov da za angažovanje Vojska Srbije u zaštiti centara, tako da se postepeno sve vratilo na staro.
Psiholozi ističu da je pandemija sama po sebi kompleksna i kada nastupi kriza bilo kog tipa ljudi budu u stanju da se bore protiv nečega ili da pobegnu. To je neosvešćen konflikt u ljudima na dubokom nivou, pa se stoga primećuje veliki porast agresije koju ljudi ispoljavaju u pokušaju da kanališu potrebu za borbom. Migranti su samo bili plodno tlo. Iz psihološke perspektive, najbrži put do jedinstva u lošim uslovima je zajednički neprijatelj i nešto čega se svi plaše. Objasniti nekome da je ugroženo njegovo mesto gde živi, porodica, kulturno nasleđe. Dobija se neko ko je uplašen i spreman da se bori da očuva sopstveni integritet. Poslednjih godina, iako se broj onih koji borave u Srbiji nije mnogo menjao, a malo je podnetih i odobrenih zahteva za azil, gradi se mit o migrantima kao neprijateljima. Za vreme vrhunca izbegličke krize 2015. kada je više hiljada ljudi dnevno prolazilo kroz Srbiju, vladalo je opšte uverenje da smo dobrodušni narod koji pomaže ljudima u ratu i deli hranu u parkovima. Posle zvaničnog zatvaranja Balkanske rute i EU granica 2016, često se ponavljalo da je Srbija pokazala velikodušnost dok je ostatak sveta zatvorio vrata. Međutim, ove godine se sve više govori o migrantima iz ugla bezbednosti, a od proglašenja pandemije dobijaju i etiketu opasnosti po javno zdravlje.
U srpskom, kao u svakom društvu, postoji manji procenat ekstremnijih „koji naginju militatnosti u svojim stavovima odbrane velikosrpskih mitova”. Međutim, problem nastaje kada taj mali deo društva uspe da prodre do velikog broja neopredeljenih. Ekstremni stavovi su uvek jako jednostavni i lakši za usvajanje od činjenica, ali u normalnim okolnostima, većina ih odbacuje kao ideju.
U situacijama koje su nejasne sama po sebi – ekonomske krize, inflacije, pandemija korona virusa, kada buja anksioznost i potreba za nekom sigurnošću i stabilnošću, jednostavna rešenja se lako prodaju. Širenju ovakvih teorija i stavova dodatno doprinosi veći stepen verovanja pojedincu nego grupi, medijima ili drugom autoritetu. Bitka ,,protiv migranata“ kao takva je zapravo emotivna bitka, a ne bitka razuma.
