U svetu je sve veći broj ljudi, zastupnika pravca koji se naziva transhumanistički. Prema ovom pravcu, čovek je predodređen da se stopi sa tehnologijom, nadmaši sebe i postane živo biće novog tipa.
Ukoliko su nam nekada mikročipovi pod kožom delovali kao daleka i neostavriva budućnost, nešto što se vidi samo u filmovima, danas su oni stvarnost kojoj pribegava sve veći broj ljudi u svetu.
Još 2015. godine u Švedskoj je veliki broj građana počeo da ih ugrađuje da bi ih švedska vlada legalizovala 2018. Danas ih poseduje 6.000 ljudi.
Oni koji ugrađuju mikročip ispod kože kažu da to čine u cilju olakšavanja svakodnevnice: kupuju bez da moraju da nose novčanik sa sobom, voze se gradskim prevozom bez papirne karte ili one na telefonu, a pri ruci su im, u bukvalnom smislu te reči, i zdravstvena knjižica i karton.
Dovoljno je da im se očita ruka. Radi se o NFC mikročipovima kratkog dometa i maksimalna distanca od čitača mora biti oko četiri centrimetra.
O tome zašto se odlučio na ugradnju mikročipova pod kožu i šta je sve u stanju sa njima da učini, ispričao nam je tridesetpetogodišnji Matija Kofeti iz Breše koji je zaposlen u kompaniji koja se bavi informatičkom sigurnošću i koji sebe, kao i mnogo drugi poput njega, naziva biohakerom.
„Trenutno imam pet mikročipova. Prvi koji sam ugradio 2019. koristim za otvaranje vrata, to je (en ef si Erfid) i on je kao neka vrsta usb-a pošto mogu da ga programiram, mogu da ga koristim za razmenu kontakata. On je jedna vrsta pasvorda, a imam ih dva. Jedan je magnet koji privlači šrafove ili spajalice, drugi je led, ako mu približim izvor struje, on se osvetli. Poslednji koji sam ugradio i koji najviše koristim je jedna vrsta kreditne kartice koju koristim ne bih li platio, dovoljno je da približim ruku“, istakao je Matija.
Ističe da čip funkcioniše kao USB, na koji se stavljaju podaci, a potrebno je imati samo mobuilni telefon ili aplikaciju na njemu koja može da čita NFC.
„Mogu, na primer, da zatražim da mi stavi link na moj linkdin profil. Ja ga često koristim tako što približim telefon i on mi otvori moj virtualni sef gde imam sve moje pasvorde, kreditne kartice“, rekao je Matija Kofeti.
Matija kaže da su mu najzanimljivije reakcije kada treba da plati na kasi, jer ga često gledaju kao da želi da ih prevari ili su potpuno iznenađeni time da je moguće platiti na ovaj način, te svaki put mora da objašnjava o čemu se radi.
Ponekad da bi sve to izbegao, koristi jednostavno telefon. Ovi mikročipovi se mogu kupiti slobodno preko nekoliko američkih sajtova i preko jednog evropskog preprodavca i koštaju između 80 i 100 evra ili 200 evra onaj za plaćanje, a Matija kaže da ih uglavnom, potpuno bezbolno ugađuju u radnjama za tetovažu ili pirsing. No na pitanje koliko su ovi mikročipovi sigurni i da li je strah građana oko toga da će na ovaj način biti praćeni te izgubiti slobodu opravdan, Matija kaže:
„Tema slobode i privatnosti podataka je jako važna. Ugradnja mikročipova je moj lični izbor i ja putem tehničkih podataka znam tačno šta se unutra nalazi i šta instaliram i ja sam biram koje ću podatke staviti na njih. Oni nemaju nijednu komponentu putem koje možemo biti praćeni, nema GPS. Ovim putem želim da razuverim sve one koji kažu da nas na ovaj način prate, da su napravljeni da bi nas kontrolisali i sl. jer upravo strah i neznanje rađaju teorije zavere.
Ugradnja mikročipa treba da bude izbor pojedinca a ne nešto nametnuto. Ja se nadam da će ovi mikročipovi, osim ovih funkcija koje danas imaju, omogućiti i veliki pomak u medicini kod raznih neuroloških bolesti, da će moći da se ugrade u mozak baš kao što postoje pejsmejkeri te će znatno olakšati neurodegenerativne bolesti poput Parkinsona ili Alchajmera“.
Mikročip je mali elektronski uređaj koji može da dostigne i veličinu zrna riže, a postoje dve glavne vrste: memorijski čipovi koji čuvaju informacije i logički čipovi koji ih obrađuju sa namerom da izvrše određenu funkciju. Mali su, imaju malu snagu, a veliki potencijal i jeftini su.
Matija je prvi Italijan sa najvećim brojem mikročipova ispod kože, Patrik Paumen iz Holandije je čovek koji poseduje njihov najveći broj na svetu, čak 32. On je u intervjuu za Bi-Bi-Si izjavo da ne bi želeo da živi bez njih i da ne brine o bezbednosti i privatnosti. I on i Matija pripadaju svetu biohakinga, terminu novijeg datuma koji se koristi radi definisanja jedne vrste “reprogramiranja” koje utiče i na um i na telo ljudskog bića.
Etimološki gledano, to je imenica nastala iz spoja reči „biologija“ i „haker“ – što sugeriše pokušaj „hakovanja“ našeg biološkog/genetskog nasleđa. To nije tehnika, metod ili sistem već progresivan, futuristički način razmišljanja koji podržavaju oni koji su zaljubljenici u transhumanizam, pokret koji tvrdi da ljudska bića moraju da koriste tehnologiju radi razvoja naše vrste.
