Apatinac Milan Damjanović, koga još iz rane mladosti mnogi zovu Štigle, svrstava se u red onih koji su proveli najduži period u apatinskoj Mladosti. Još davne 1969. godine kao veoma talentovan golman skretao je pažnju na svoj prirodni dar ukomponovan sa radom, pa je u relativno kratkom roku postao, u to doba, jedan od najtraženijih mladih čuvara mreže. Kada su mu se životne želje počele ispunjavati i kada je bio na pragu prve lige nekadašnje velike Jugoslavije, sreća mu je okrenula leđa. Doživeo je tešku povredu koja ga je odvojila od aktivnog bavljenja fudbalom i primorala da večno okači dres sa brojem 1 o klin.
-Nažalost, to je bila neminovna odluka, jer nije bilo drugog rešenja. Možda sam u to vreme preživljavao najteže trenutke u svom životu. Morao sam se oprostiti od najveće ljubavi, kaže Damjanović koji nerado priča o tom periodu.
Čovek koji smatra da je fudbal večna mladost i konstantna radost dobija priliku da se dokaže kao trener. U sezoni 1979/80 Apatinci žele da se plasiraju u Vojvođansku ligu, pa mu nekadašnji saigrač i veliki prijatelj Miloš Cetina nudi mesto u stručnom štabu Mladosti i poverava mu rad sa golmanima.
-Stvorili smo odličnu ekipu koja je bila prvak Područja i ostalo je da se odigra čuveni baraž sa imenjakom iz Bačkog Jarka. U prvoj utakmici smo doživeli poraz od 0:1 i sledio je revanš na našem terenu. Pored zaostatka od jednog pogotka, problem je stvarao crveni karton golmana Nikole Đumića, kojeg je zaradio u prvom susretu. Našli smo se u velikoj nevolji, jer nismo imali adekvatnu zamenu. Nekadašnji standardni golman Dobroslav Miličević poznatiji kao Bata Bosanac prestao je da brani, a rezerva Željko Džakula je još bio omladinac i nedovoljno iskusan za takvu utakmicu. Dobio sam zadatak da za nedelju dana vratim Miličevića u odgovarajuću formu i da on stane na gol. Pritisak je bio veliki, ogroman broj navijača i pristalica kluba očekivali su da napokon uspemo, a to je podrazumevalo da savladamo Jarčane. Rekordna poseta na stadionu kraj Dunava nije unela nervozu kod iskusnog Bate Bosanca u koga sam verovao, a on je odlično odradio posao. Slavili smo sa 2:0 i ja sam svoju debitantsku sezonu obeležio veoma uspešno, priča Milan – Štigle – Damjanović.
Sledio je period u kome je Mladost punih 13 sezona bila stabilan član trećeg stepena takmičenja jugoslovenskog fudbala, a Damjanoviću je poveren rad sa golmanima.
-Ulaskom u Vojvođansku ligu angažovali smo sjajnog Branislava Miličevića i uz Đumića smo imali dugoročno rešenje na golu, ali smo već tada znali da moramo iznedriti golmane iz sopstvenih redova. Proces stvaranja dobrog čuvara mreže je dug i iziskuje puno rada, pa opstaju samo najbolji i najuporniji, tvrdi Damjanović.
Kao u svakom drugom klubu, tako su se i u Mladosti menjali treneri prvog tima. Svaki je imao svoj stil rada i težio da stvori stručni štab u koji će imati potpuno poverenje, međutim kod svih njih je postojala želja da nastave saradnju sa čovekom koji je opstao pune četiri decenije na mestu učitelja golmana. Paralelno sa usavršavanjem golmana prvog tima, Damjanović je provodio puno vremena u radu sa mladima, učeći ih po programu koji je sam napravio. Bogato trenersko iskustvo sticao je radeći sa vrhunskim golmanima poput Radakovića, Bikića, Nikolića, Martića, ali vrlo rado spominje ime Dragana Matina.
-Dragan je jedan veoma pozitivan čovek koji je imao peh da su ga u somborskom Radničkom prerano “otpisali”, pa je na moje insistiranje doveden u Mladost. Vrlo brzo se ispostavilo da je to bila ispravna odluka, jer je Matin bukvalno briljirao na golu Mladosti i postao je veoma cenjen i tražen golman, priseća se Damjanović.
U drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, došlo je do bitnog preokreta u apatinskom fudbalu. Mladost kreće ka elitnom društvu, stvara sjajne uslove za napredak mladih i postaje jedan od najorganizovanijih klubova. Svoju šansu da stvara dobre i pouzdane čuvare mreže Damjanović koristi na najbolji mogući način. On uspeva da iz svoje radionice na fudbalsku scenu lansira dva vrhunska golmana Srđana Žakulu i Đorđa Babalja.
-Zaista su bili odlični. Ne zna se ko je bio bolji, ali, nažalost, samo je jedan mogao da brani. Kombinovali smo, pa su dobijali približno istu minutažu. Zbog godina, kvaliteta i činjenice da se svrstavaju u krug vrhunskih golmana obojica su bili veoma traženi i kasnije su ostvarili sjajne karijere braneći u domaćim i inostranim klubovima, napominje Damjanović, trener koji se nije zadovoljio sa tadašnjim dostignućima.
Naime, dok su Žakula i Babalj briljirali na golu Apatinaca, status im je ugrožavao tada veoma mladi i daroviti Aleksandar Kesić, koji je prošao sve nacionalne selekcije i sa pravom je pretendovao na dres prvotimca.
-Bio je to prelep osećaj. Imali smo u isto vreme tri vanserijska golmana, a zadovoljstvo je bilo gledati ih kako uspešno brane na superilgaškoj sceni. Žao mi je što je Kesić prerano okončao karijeru. Mogao još dugo da traje, tvrdi Damjanović kome je trenutno Kesić šef stručnog štaba i dodaje:- Valjda je, saradnja sa nekadašnjim učenikom, nešto najlepše što čovek u trenerskom pozivu može doživeti. Smatram da dobro funkcionišemo i da znamo šta nam je osnovni cilj. On je veoma talentovan mladi trener, pun razumevanja i ubeđen sam da će uspeti u svom pozivu.
Nema sumnje da je Štigle čovek od koga se mnogo može naučiti. Dugogodišnje iskustvo i saradnja sa najeminentnijim trenerima srpskog fudbala, doprineli su da stekne neophodno znanje koje i dalje nesebično prenosi na mlade. Činjenica da je ostao sve vreme u Mladosti dovoljno govori koliko mu je klub srcu prirastao, pa je sve primaljive ponude da promeni sredinu odbijao. Rado je pomagao drugima, poput Bratstva iz Prigrevice i Dinama iz Sonte, ali je ostao veran klubu svog života.
-Imopnuje to što su pojedini klubovi želeli da me angažuju, ali sebe nisam mogao zamisliti u nekoj drugoj sredini i da se stalno seljakam. U Mladosti sam skoro od kako znam za sebe, tu sam se afirmisao, stekao veliki broj prijatelja i doživeo mnogo lepih trenutaka. Njih se najrađe prisećam, mada je bilo i tužnih trenutaka, ali je to sastavni deo sporta i života. Pripadam onom sloju ljudi koji iskreno vole ovaj klub, reči su trenera koji je u tom pozivu opstao pune četiri decenije.
Tu vernost i odanost, klub i grad su znali da cene. Dobitnik je raznih društvenih priznanja, od proglašenja za najboljeg trenera do “Oktobarske nagrade” Apatina. Nedavno mu je uprava Mladosti uručila poklon za redak trenerski jubilej, četrdeset godina aktivnog klupskog rada.
– Lep je osećaj raditi sa mladim ljudima i gledati kako napreduju. To je draž ovog posla, ali treba imati na umu da je golmanski zadatak na utakmici možda i najteži. Dobre intervencije se pamte dugo, ali kiksevi još duže, pa je pored talenta neophodno puno rada, naročiti na psihičkoj stabilnosti svakog pojedinca, tvrdi stručnjak koji je poslednjih decenija najzaslužniji što su gol Mladosti čuvali sjajni golmani. Trenutno su veoma zapažena imena u srpskoligaškom i vojvođanskom fudbalu Marko Bulović, Nikola Ićitović, Dušan Rašeta, Nikola Studen, Dejan Jeličić, ali tu su još dečaci pred kojima je sjajna budućnost:Lazar Stojaković, Arsenije Cvetojević, Petar Minićanin, Luka Miličić, Aleksa Majstorović, Nikola Majstorović itd. Gde je tajna uspeha i šta je neophodno da bi se došlo do ovolikog broja kvalitetnih golmana?
-Pre svega rad i organizacija kluba. Nije svejedno gde dečaci igraju i kakva je liga. Ovo podneblje je idealno i kao da je rasadnik talenata, ali im nedostaju kvalitetne utakmice. Potrebno je da se deca takmiče sa vršnjacima iz jakih fudbalskih centara, a to podrazumeva da se takmiče u kvalitenim ligama Vojvodine i Srbije. Niko, pa ni golman ne može da napreduje sa dve do tri utakmice godišnje, ostatak lige ili nemaju protivnike ili se jedva sakupi 11 igrača koji nemaju fudbalsko predznanje. Talenata je bilo, ima ih i biće, samo se treba temeljno raditi i verovati u njihov uspeh, poručuje Damjanović koji je trenutno prikovan u svom stanu, jer je prešao granicu 65+, pa koristi priliku da pozove sve građane da poštuju odredbe i budu kod kuće kako bi što pre prevazišli trenutno stanje.
-Puno mi nedostaju stadion, zelena trava, treninzi. Jedva čekam da sve ovo prođe i da nastavimo tamo gde smo stali, reči su večnog mladića Milana Damjanovića Štigle.
