Bila je od onih glumica koja čini da se ne osećate apsurdno kada joj aplaudirate pred televizorom, ili u bioskopu.
Priča o Mileni Dravić počinje na današnji dan, 1940. godine. Priča o Mileni Dravić nema kraj. Ni danas, 81 godinu od njenog rođenja, ni sutra, ni 14. oktobra, kada je otišla u svetlost, ni sledeće godine. Nikada! Jer, priča o Mileni je priča o jednom vremenu, o jednoj zemlji, o jednoj umetnosti, jednoj ljubavi i jednoj ženi. I o jednom imenu. Imenu kojim se može nazvati epoha jugoslovenskog filma, slava za koju je čuo svet, trag koji neće izbledeti dok je tog sveta. Milena Dravić je bila najveća glumica svih vremena na ovim podnebljima. Tako kažu. I treba im verovati.
Maestralna pred kamerama, briljantna na sceni, jednostavna i beskrajno duhovita u privatnom životu, topla, nasmejana, brižna i toliko svoja. Na crvenom tepihu je bila zvezda, na stazama života bila je Draganova. Između njih, stvarala je svoju umetnost filmovima kojima je srednje ime kult, predstavama kojima je podnaslov fenomen. Sve to je bila Milena.
Nemoguće je ispisati čitavu karijeru ove umetnice u nekoliko redova. Čak i ako započnemo, i nabrojimo filmska ostvarenja kao što „Prekobrojna“, „Bitka na Neretvi“, „Misterije organizma“, „Poseban tretman“, „Čovek nije tica“, „Biciklisti“, „Kozara“, „Devojka“, „Ljubavni život Budimira Trajkovića“, „Sutjeska“, „Rad na određeno vreme“, „Jutro“, „Nije lako sa muškarcima“, u pozorištu „Gospođu Ministarku“, „Ćelavu pevačicu“, „Harold i Mod“, „Čudo u Šarganu“, „Kosu“ i na televiziji „Priče iz nepričave“, „Policajac sa Petlovog brda“, „Metla bez drške“, legendarni „Obraz uz obraz“ i još toliko drugih, ne možemo dosegnuti njen neprolazni niz, a suvoparna nabrajanja zamaraju.I ona bi na njih, verovatno, samo odmahnula rukom i nasmejala se. Jer Milena je igrala život, u svakom kadru, u svakoj sceni, u svakom pokretu i osećanju svog umetničkog bića. Naslovi su naslovi, mrtva slova na papiru, kojima je ona davala krvotok svojim nadahnućem, toliko prirodnim i datim talentom, snažnom crvenom bojom radosti i podjednako intenzivnom crnom, kojima je oslikavala portrete svih svojih likova u zavisnosti od toga da li su oni u njenim očima zahtevali suze ili smeh. Aplauze su dobijali i jedni i drugi. Jer Milena je bila od onih glumica koja čini da se ne osećate apsurdno kada joj aplaudirate pred televizorom, ili u bioskopu.
Osvojila je gotovo sva domaća i inostrana priznanja koja se mogu osvojiti u umetnosti kojom se bavila toliko dugo i toliko posebno – „Nagrada za najbolju sporednu glumicu“ na Kanskom festivalu, specijalna nagrada „Zlatna ruža“ na Filmskom festivalu u Veneciji, sedam „Pulskih arena“, tri statuete „Zlatni ćuran“, „Gran-pri Tatjana Lukjanova“ za izuzetan doprinos dramskoj umetnosti, „Dobričin prsten“, „Velika Žanka“, Nagrada „Pavle Vuisić“, Statueta „Joakim Vujić“, „Nušićeva nagrada“… Ipak, najznačajnija od svih bile su reči njenog supruga, čuvenog glumca Dragana Nikolića koji joj je, neposredno pred svoju smrt, gledajući film „Sutjeska“, rekao: „Bože, kako si ovo odigrala, kako si lepa.“ Milena je izjavila da su te reči njen Oskar.
Pre tri godine, otišla je zauvek. I nikada nije otišla. Za sobom je ostavila trag koji će se proučavati, gledati, o kome će se pisati, iz kog će se učiti. Ostavila nam je svoju priču, svoje godine, svoju otmenost i osmeh, emociju i tajnu predivnih zelenih očiju u kojima je živela umetnost. Bila je i ostala diva. Ona pored koje prolaznost prolazi klanjajući se.
Preuzeo: 24sedam
