Miloš Obilić je bio vlastelin kneza Lazara u drugoj polovini XIV veka. Ne zna se mesto i zavičaj njegovog rođenja. On je na Vidovdan 1389. pogubio turskog cara Murata na Kosovu, pa su ga razjareni Turci uhvatili i posekli. Tako je Obilić postao središna ličnost epskih narodnih pesama kosovskog ciklusa, simbol visoke časti, junačkog podviga, heroj koji ne preza od očigledne smrti.
Crnogorci su i u borbama klicanjem prizivali Obilića u pomoć: “Ha, poteci, Obiliću!” O njegovom junaštvu peva se i u arbanaškim narodnim pesmama.
U starijim srpskim i stranim izvorima Miloš se preziva Kobilić i Kobilović, a od 1765. Obilić. Njegovo neobično prezime uticalo je na narodnu maštu i predanja o Obilićevu rođenju — da ga je kobila zadojila (otuda Kobilić).
Po drugom predanju, zadojila ga je vila Jelisavka, a po bajci, ona mu je bila majka. Po narodnim pesmama, otac mu je bio zmaj, pa je zato bio zmajevit (na telu je imao zmajevu belegu, oznaku), a njegov konj Ždralin bio je vidovit. Po jednoj varijanti Miloša je rodila devojka Janja, čobanica kod ovaca u planini. Ostala je gravidna od zmaja. Kad se porodila, ostavila je dete u planini, našla ga vila, zadojila i othranila. Kada je Miloš odrastao, bio je neobično snažan. Majka mu je, po predanju, bila gruba žena, nosila je dojke preko ramena. Kada ju je knez Lazar spazio, rekao je: “Kakva ružna kobila rodila velikog junaka!” Od tada se Miloš prozove Kobilić.
Drugi kazuju da je silni car Stefan (Dušan), loveći po planini Ceru, ugledao na jednom mestu kako se grane na drveću savijaju dole i uzvijaju gore. Kad dođe na ono mesto, a to dete kod ovaca udarilo sekiru u kladu, pa leglo na leđa i spava: kad dahne vazduh iz sebe, grane se uzvijaju gore, a kada povuče u se, savijaju se k zemlji. Kad je to video car, začudi se, pa pruži ruku s konja da mu uzme sekiru, ali hoćeš, ne može da je izvadi iz klade. Brže-bolje sjašu sluge i vojvode s konja, ogledaju svi redom obema rukama da izvade sekiru, ali je nijedan nije mogao ni pomaći. Onda probude dete i car ga zapita: “Kako ti je ime?”— a ono odgovorilo: “Miloš”. — “Imaš li oca i majku?” — “Majku imam, a otac mi je umro.” — “Hajde da nas vodiš kući.” I tako ga kojekako namoli da pođe pred njima kući. Sad su oni radi znati i videti šta će on raditi sa sekirom, kako će je izvaditi iz klade, ili će je onako ostaviti.
Kad Miloš krene ovce, on uzme sekiru jednom rukom i zametne je na rame. Kako dođu kući, Miloš ostavi ovce i nepoznate goste, pa zamakne među zgrade da potraži majku. Pošto car sjaše konja, pođe i on za Milošem da gleda da mu se gde ne sakrije, kad pogleda kroz brvna u jednu zgradu, a to mu majka mesi hleb, pa prebacila desnu sisu preko levog ramena, levu preko desnoga, a on ostrag sisa. Onda car reče: “Međer obila (velika) majka rodila obila junaka!” Car uzme Miloša od majke, odvede ga svome dvoru i od tada se nazvao Obilić (po Vuku).
Narod, iz patriotskih pobuda i ponosa, vuče Obilićevo mesto rođenja u svoj kraj. Po predanjima, on se rodio i živeo u Pocerini. Tu ima selo Dvorište, a poviše njega su ostaci Miloševe konjušnice; odatle nedaleko bili su njegovi dvori.
U selu ima neki stari grob s velikim kamenom čelo glave. Kazuje se da je to grob Miloševe sestre. Ona je plevila pšenicu, a Miloš, misleći da je košuta, gađao je buzdovanom s Trojanova grada na Vidojevici i na mestu je ubio.
U Pocerini je reka Nečaja. Po narodnoj pesmi, posle kosovske bitke došao glasonoša s Kosova, našao Miloševu majku kod ovaca pored reke, pa joj rekao: “Ne čaj (očajavaj) više, Miloševa majko, odbij ovce u to pusto polje, Miloš ti je poginuo!”
U Pocerini su i dva brega, Tabor i Crkvine; na prvom bregu je Miloš odmarao vojsku, a na drugom je pričestio kada je polazio na Kosovo. Jedno mesto u susednom predelu Jadru naziva se Miloševa Skakala. Tu ima četiri kamena, dva su na mestu odakle je Miloš skočio, a dva dokle je navodno skočio, ali je to kamenje razdaleko, pa se pripoveda o tako velikom Miloševu skoku.
Po drugom predanju, Miloš je bio iz predela Poreča u Srbiji. Jedno mesto sa zidinama u Poreču naziva se Miloševa kula, koja se pripisuje Obiliću. On je u susednom predelu Zviždu držao ergelu; kobile je pozivao zviždukom, pa se po tome prozvao predeo.
Drugi kazuju da je Obilić bio iz sela Kobilja kod Kruševca, pa je po tom selu dobio prezime. Nedaleko odatle su ruševine kamenog utvrđenja koje se pripisuje Obiliću. Putopisac St. Gerlah zabeležio je 1578. predanje hrišćana u Pirotu da su zidine zamka u okolini Pirota ostaci dvorova Miloša Obilića.
Po Andriji Kačiću i turskim izvorima, Obilić je bio iz Novog Pazara. Po jednoj narodnoj pesmi, on je bio iz Hercegovine, a po drugoj — s Kosova. Naposletku, po jednom predanju, Miloš je bio iz sela Obilića u Drenici.
Miloš je bio u društvu kosovskih junaka. On se družio i s vilama, od kojih ga je jedna ustrelila u grlo zato što je lepše pevao od nje.
Po predanju, kada je Obilić rasporio cara Murata na Kosovu, obode konja i stane da beži. Turci pojure za njim, ali nikako da ga stignu i uhvate. Onda neka baba, crna kao krlja, nauči Turke i oni stignu Miloša, uhvate ga i htedoše da ga poseku. Ali je junak imao na sebi oklop. Onda ona ista baba nauči Turke da Miloša bace na oganj. Oni tako učine, Miloš otvori oklop i Turci mu odrube glavu. Junak ustane, stavi svoju glavu pod mišku i pobegne im. Ali neka devojka kopala kukuruz s majkom, spazila junaka, pa se obratila majci: “Vidiš, majko, čoveka bez glave, nosi je pod miškom!” A majka joj: “Ćuti, ne gledaj tamo, da ne bi urekla junaka!” U taj čas Miloš padne na zemlju i tu ga ukopaju.
Sada se na Kosovu priča da je Milošev grob u Labu. Miloševo viteštvo i lično požrtvovanje u boju na Kosovu uticalo je na stvaranje kulta u narodu o njemu, pa ga je srpska crkva proglasila za sveca, a Vidovdan, dan kosovske pogibije, određen je za evociranje te pogibije.
U sabornoj crkvi Hilandara među svecima je i Milošev lik sa zapisom: “Sveti Miloš postradavši na Kosovu.” U crkvama sela Gornjih Matejevaca i Gabrovca, oba kod Niša, nalazi se Milošev lik: “Svjati Miloš Obilić.” Njegov lik postoji i u crkvama makedonskih sela Kučevišta i Kšanja s natpisom: “Sv. Miloš Obilić.”
Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970), Mitološki rečnik (Etnolog)
