Po rođenju svesti, tog malog dela naše psihe, razvila se funkcija čiji je zadatak da komunicira i ostvari što bolji kontakt sa spoljnim svetom. To su misli, psihička funkcija koja omogućava komunikaciju između spoljašnjeg – fizičkog sveta i unutrašnjeg sveta potreba i želja.
Funkcija misli je bitna za svest. Obzirom da čovek, pojedinac, smatra za centar psihe svest, tim je misaona funkcija ako ne i najbitnija funkcija u našem poimanju. Ali to ni približno nije tačno. To jednostavno nije tako.
Ali to ni približno nije tačno. To jednostavno nije tako.
Čovek može imati doživljaj da će poludeti u datom momentnu, npr. za vreme paničnog napada u kolima, u saobraćaju, ali ta misao se nikada neće obistiniti. Ne zato što će osoba smoći snage da se sabere, već zato što je ludilo stanje koje nema veze sa mislima. Ludilo je gubljenje kontakta sa realnošću, dok misao kao funcija nema nikakvu ulogu u nastajanju ili razvijanju tog procesa odvajanja od realnosti.
Zbog čega ljudi imaju sklonost da čudne, neprihvatljive ili ružne – strašne misli odmah okarakterišu kao ludilo, gubljenje kontrole, smrt ili padanje u nesvest je za dublju analizu i možda neki drugi teskt. Ali je jako bitno da se zadrži ideja i činjenica da su mislis procesi, psihički procesi koji služe da se ostvari kontat sa spoljnim svetom. One misle i nerazdvojive su od samog procesa opservacije.
Jednostavno rečeno, opsesivna misao svojim sadržajem nije tačna, ali poput zagonetke u sebi nosi rešenje. Takođe, poput zagonetke ona dovodi u zabludu pojedinca.
Kao što jezik ne možemo razdvojiti od misli, tako misli ne možemo razdvojiti od svesti.
Misao je samo jedna od velikog broja psihičkih funkcija i ima za svrhu komunikaciju da nešto prenese. To znači da misao ne utiče niti učestvuje ni u kom obliku u ludilu. Kada dođe do ludila, misli su u funkciji ludila i komuniciraju na patološki način. Ali misli nisu uzrok ludila već su samo u skladu sa njim, a ludilo je zapravo gubitak kontakta sa realnočću. Misao ne održava kontakt ono prenosi – komunicira.
Zbog ovog gore navedenog se ne može poludeti ma kave da su nam misli.
Zbog čega se onda misli pojavljuju u oblicima koji nam se ne sviđaju?
Naše je da ne prihvatamo misli zdravo za gotovo. To je jako bitna stvar, ako mi je palo na pamet da ću umreti, pa daj bar da vidim koji su dokazi za to. Ako je misao želiš da spavaš sa sestrom, a zatim se javi užasna griža savets, mučnina (ospesivna incestoidna misao), bar treba da vidim zbog čega sleduje gađenje, da je to moja želja zar ne bi bilo malo slasnog osećaja? Zar se ne bih potrudio da je realizujem?Naše misli mogu da igraju razne igre, i ako se na tumačenju i analizi misli zadržimo na nivou konkretnog, činjenočnog i logike desiće se ćorsokak. Značenje misli je jako kompleksna tema koja zadire u problematiku opsesivnosti, gde se mnoge terapije ne snalaze.
Dva bitna zaključka:
1. Misao je samo jedna psihička funkcija i ne može da utiče na ludilo, zbog misli ne mogu da poludim.
2. Misao može biti tačna i netačna, misao može da bude totalno neprihvatljiva za onog ko ju je umislio i to je u redu, onda se onda odbacuje kao nebuloza (latinski pl. nebulae, nebulæ oblak, nebulozno nešto što je maglovito).
Preuzeto: Stetoskop.info
