Misterija zlatnog prstena kraljice Teodore, majke cara Dušana, traje gotovo ceo vek, otkad je iskopan u manastiru Banjska kraj Zvečana.
Izuzetni primerak nemanjićkog nakita zaobišla su bezbrojna turska pustošenja tokom 800 godina dok je počivao u tmini kraljevske grobnice, a igrom sudbine ponovo je zablistao na svetlu dana 1915. usred pakla Prvog svetskog rata.
Nažalost magični Teodorin prsten, jedan od najlepših spomenika srpske srednjovekovne umetnosti i zanatstva i danas počiva u tami.
Doduše, ne u grobu, već u depou beogradskog Narodnog muzeja koji je zatvoren pre više od deset godina. Stručnjaci naglašavaju da je ovaj komad nakita izuzetan primerak srednjovekovnog zlatarstva, koje je cvetalo u Novom brdu i Trepči, ali da nije običan ukras.
To su već na prvi pogled shvatili i tragači za Milutinovim blagom, koji su ga pronašli u starom grobu u priprati manastirske crkve. Kad su videli dvoglavog orla na glavi prstena zaključili su da je reč o grobu visokog velmože, a kad su otkopali karličnu kost shvatili su da je reč o ženi.
Sinulo im je da su tu pronašli grob kraljice Teodore, a prsten je odmah odnet regentu Aleksandru, koji je po svemu sudeći prisustvovao iskopavanju.
U Narodnom muzeju ističu da je veoma malo sačuvanih zlatnih prstenova visokog ranga u Srbiji i da Teodorin nema premca. Njegova vrednost, u vreme kad je napravljen, odgovarala je vrednosti dvogodišnjeg poreza koji je plaćalo seosko domaćinstvo.
Poseban značaj prstenu daje heraldički simbol dvoglavog orla i jedinstvena urezana formula “Kto ga nosi pomozi mu Bog”. Taj zaštitni natpis istovremeno ga čini i hrišćanskim i magijskim, a dodatnu moć mu daju vukovi izgravirani na karikama. Ovakvo prstenje smeli su da kuju samo posebni majstori kovači.
Kralj AleksandarFoto: Profimedia
U srednjovekovnoj Srbiji koja je opisivana kao zemlja zlata bilo je mnogo dragocenog nakita, ali prsten kao Teodorin nije mogao svako da nosi. Istočnorimskog dvoglavog orla imao je pravo da koristi samo onaj ko je u rodu s carskom porodicom.
Nemanjići su bili prvi među balkanskim vladarima koji su se orodili s carskom kućom Paleologa i dobili pravo da koriste simbol imperijalnog dvoglavog orla “koji zakriljuje i istok i zapad”.
Ni zaštitni natpisi nisu retki na prstenovima, ali obično se odnose na konkretnu osobu, dok Teodorin prsten ima magičnu formulu koja se, bar na prvi pogled, odnosi na bilo kog nosioca. Zato ga je kralj Aleksandar Karađorđević kao amajliju nosio na zlatnom lancu za sat, što su zabeležili njegovi savremenici.
Zabeleženo je i to da je kralj Aleksandar jedno vreme prsten nosio na ruci, a potom kao privezak na lancu za sat, smatrao ga je amajlijom, međutim, kada su i do njega stigle priče da je reč o svetinji i da je, čim je odvojen od osobe za koju je specijalno kovan, prsten uklet i da donosi nesreću, kralj je požurio da ga se što pre otarasi, pa ga je poklonio svom prijatelju, tadašnjem advokatu Blagoju Barlovcu koji se takođe bojao prokletstva, pa je Teodorin prsten 1926. godine u tajnosti predao Narodnom muzeju u Beogradu, gde se i danas čuva.
Da li je ovaj komad nakita bio koban za kralja niko ne zna, međutim, posle Aleksandrove tragične pogibije u Marselju sumnje su postale još veće. I advokat Barlovac je preminuo neposredno nakon što je prsten predao Narodnom muzeju.
Legendama o prstenu pridružila se i ona da ne sme da ga nosi ruka nedostojna Nemanjića.
Sa ruke kraljice Teodore skinut je još jedan, manje vredan, srebrni prsten koji je, kako se pretpostavlja, misteriozno završio u kolekciji jedne moćne beogradske porodice, a potom je prošvercovan u inostranstvo i danas je u vlasništvu jedne bogate srpske porodice. Ne zna se koliko je plaćen i da li je i on vlasnicima donosio nesreću.
Preuzeto: Srbija Danas
