Da li se može živeti bez novca ili sa minimumom novca? Može li se raditi ono što volimo i koliko volimo, bez upadanja u radno ropstvo radi plaćanja računa i preživljavanja? Određen broj ljudi uspeva u tome. U čemu je tajna njihovog uspeha?
Moglo bi se reći da danas živimo u društvenom sistemu u kojem većina ljudi juri za novcem. Zašto? Pa uglavnom, zato što tako svi rade, a ljudi su imitatorska bića, pa ništa im drugo ne preostaje, jer nemaju druge uzore. Sa druge strane, određenu
ulogu u svemu tome igra i zdrav razum, jer da bismo opstali – kupili hranu, stan, platili troškove, mi moramo da imamo para. Jedino smo onda sigurni.
U određenim društvima taj pritisak je veći, u nekima je mnogo manji; neke zemlje, poput nordijskih zemalja, imaju humanije i naprednije socijalne sisteme u kojima su članovi društva obezbeđeni od rođenja do smrti, iako ne rade, dok druge zemlje imaju sisteme u kojima ima mnogo više siromašnih, bolesnih, nesrećnih. Ali, u suštini svuda i dalje vlada filozofija i kult rada, da bi se „platili računi“, da bi se živelo. Što u suprotnom znači, ako ne radiš, nećeš moći da preživiš i onda si i sam kriv za to. Na snazi je i dalje osmočasovno radno vreme, iako mnogi tvrde da je samo nekoliko procenata rada dovoljno da bi se pokrile osnovne egzistencijalne potrebe. Sve tehnološke inovacije i naučni napredak nisu smanjili količinu rada.
Tako, danas, više nemamo sistem robovlasništva, koji je nekada vladao, ali imamo jedan sistem, koji bih ja nazvao sistemom „plišanog ropstva“, u koji su slobodni ljudi upetljani svojom voljom. Iako većina gunđa neprekidno, svesna da nešto ne valja i da je nešto „trulo“, teško je naći alternativu i jako teško je izvući se iz „sistema“.
Da li se može živeti bez para ili sa minimom para ili je možda bolje pitanje, može li se raditi ono što voliš i koliko voliš, bez upadanja u radno ropstvo radi plaćanja računa i preživljavanja? Određen broj ljudi uspeva u tome. U čemu je tajna njihovog uspeha, ili bolje reći, šta je potrebno da bi se tako živelo?
Jedan od njih je Mark Bojl, mladi Irac, koji, tvrdi da već nekoliko godina živi bez korišćenja para. Živi u auto-kamperu, koji je parkiran na organskoj farmi, većinu hrane sam proizvodi, deo nabavlja u samoj prirodi, koristi i hranu koja se baca, a koja je upotrebljiva, drva koristi za grejanje i kuvanje, koristi solarni lap top, za kretanje koristi uglavnom bicikl. I za sve ostale potrebe poput higijene ili
kozmetike koristi prirodna i “uradi sam” sredstva. Mark Bojl je i osnivač Zajednice za ekonomiju slobode (The Freeconomy Community).
Smatra da je jedan od najvećih problema u svetu to što su ljudi postali konzumenti proizvoda koji se prodaju u prodavnicama, bez uvida u to kako su oni napravljeni i kakav uticaj imaju na ekologiju, životnu sredinu i naše zdravlje. Na taj način postajemo zavisni od drugih koji sve to prave, i postajemo robovi novca.
Nemica Hajdemari Švermer (69), je takođe dospela u medije, kao osoba koja već 15-ak godina živi bez novca. Hajdemari uspeva da preživi po sistemu trampe robe i razmene usluga. Došla je na ideju da otvori radnju u kojoj ništa nije moglo da se kupi novcem. Sve što vam je potrebno ste mogli da dobijete ili radeći ili trampom za nešto što vam više nije potrebno. Radnja je počela da se razvija i postala je svojevrsni fenomen Dortmunda. Počela je da živi nomadski, seleći se iz kuće u
kuću. Stanarinu otplaćuje radeći po kućama, a sva njena imovina staje u jedan crni kofer. Inače, Švermerova je o svom životu napisala knjigu, ali se odrekla svih autorskih prava jer – ne želi novac.
U medije je dospeo i Ljubljančanin Aleš Cerin, farmakolog i otac četvoro dece, a dokazao je tokom dva meseca da se može zdravo hraniti, uz trošak od samo jednog evra dnevno i uglavnom je živeo od voća i povrća iz svoje bašte.
Božidar Mandić, osnivač ekološke komune, je takođe, po sopstvenom tvrđenju 15 godina živeo praktično bez para, živeći na svojoj farmi na Rudniku.
Pored ovih ljudi koji su medijski eksponirani, ko zna koliko ima ljudi koji slično žive. Ovi ljudi su pokazali neke od načina, koji se u principu svode na nekoliko puteva, koji su povezani i sa globalnom strategijom samoodrživosti i održivog življenja:
1) Možemo sami proizvoditi sve što nam je potrebno, što pretpostavlja da imamo svoju baštu, da naučimo kako da koristimo samoniklo bilje iz prirode, da imamo svoj plac na kojem može da se napravi kuća, da koristimo obnovljive izvore energije, poput solarne i tako ne plaćamo troškove “komunnalija”. Na ovaj način, praktično bismo obezbedili sebi osnovne egzistencijalne potrebe. Time ste rešili svoja dva najveće problema ishranu i smeštaj, a ostale potrebe za garderobom i higijenom takođe mogu biti jeftino zadovoljene uz poznavanje određenih veština i znanja. Veliki problem je što se u školi i društvu danas ta znanja ne uče masovno, jer su ta znanja preuzeli drugi, a naše je da radimo 8 i više sati dnevno za novac, kojim se sve kupuje.
2) Osim što sami možemo da učinimo taj korak, ako posedujemo dovoljno resursa da možemo sebi da obezbedimo plac za kuću, kuću i samu baštu i ostalo, drugi put je da društvo to obezbedi i omogući da dođe do takvih mogućnosti. Kada bi došlo do racionalne potrošnje i upotrebe budžeta, zajedničkih resursa i tehnologije, siguran sam da bi bilo moguće svima obezbediti čak i besplatnu hranu i smeštaj, što bi trebalo da bude i osnovna svrha društva.
Šta bi se dobilo time? Sloboda, nezavisnost i zdravlje, jednom rečju novi “kvalitet života”.
Ključna razlika, koja bi mogla da promeni celu drušvenu filozofiju života, a sa tim i organizaciju, bila bi kada bi se pojam „standarda života“ zamenio pojmom „kvaliteta života“, koji bi podrazumevao neke druge elemente smisla života. Nasuprot težnji ka što većoj plati, skupim kolima, stanovima, skupoj hrani, ljudi bi težili davanju i primanju ljubavi, većoj slobodi, slobodnom vremenu, radili bi ono što vole i koliko vole, družili bi se međusobno mnogo više, boravili u prirodi, živeli zdravije, pevali, igrali, bavili umetnošću, sportom, duhovnim aktivnostima itd. Onda ljudi ne bi po inerciji trošili pare na skupe stvari, većinom nepotrebne, ne bi se takmičili u tome ko ima bolji auto, više para, veću kuću i slično, već bi znali da prepoznaju šta je istinski kvalitet i smisao života. Potrebno je da pojedinci i država usmere ljude ka takvim modelima življenja.
Preuzeto: Zdravahrana.com
