Naše telo, sa svojim karakterističnim oblikom jeste „nosilac” našeg Ja i naše ličnosti. Reči ličnost i različitost imaju zajednički koren u reči lice. Zbog karakteristika nečijeg lica mi tu osobu primećujemo kao posebnu, različitu od drugih i pamtimo je kao pojedinca.Iako se ne može povući znak jednakosti između nečijeg tela i nečije ličnosti, mnogi poistovećuju telo i ličnost. Smatraju da nečiji telesni oblik izražava nečiju ličnost.
Ovo poistovećenje još kao deca usvajamo kroz bajke u kojima su dobri ljudi uvek lepi, a zli uvek ružni.Dok je egzistencijalno pitanje: Zašto sam imao nesreću da se rodim baš u ovom telu? – sasvim razumljivo kada ga postavljaju osobe rođene sa telesnim deformitetima, isto to pitanje sve češće možemo čuti i od „zdravih i pravih” mladih ljudi. Oni procenjuju da se nisu rodili u „dovoljno dobrom” telu, tako da su ružni ili nedovoljno privlačni. U njima je veoma snažan unutrašnji konflikt između predstave kakvo bi telo trebalo da izgleda i njegovog stvarnog oblika.Razlozi su različiti, od nezadovoljstva opštom građom (nizak ili previsok rast, debljina ili mršavost, disproporcija gornjeg i donjeg dela tela itd), do nezadovoljstvom oblikom nekog posebnog dela tela.Kada osoba veruje da je moguće „popraviti” vlastito telo, tada vežba, drži dijete ili odlazi na estetske operacije. Kada veruje da je stanje „nepopravljivo” umesto da prihvati svoje telo takvo kakvo je, ona nastavlja da ga ne prihvata, ostajući hronično nezadovoljna. Tada možemo govoriti o dismorfičnom poremećaju (od dis, loš i morfos, oblik).Nezadovoljstvo vlastitim telom može biti različitog intenziteta, od nesviđanja, pa do snažnog neprijateljstva prema telu, uključujući prezir i mržnju. Kada je osoba uverena da je telo „krivo” što je neprivlačna i što zato ne može biti voljena i srećna, mržnja prema telu se može izraziti kroz neki oblik samodestruktivnosti.Kada osoba razlikuje sebe od tela, ono je predmet njene destruktivnosti, od samopovređivanja, preko „seckanja” po rukama i butinama, do samosakaćenja. Kada osoba ne razlikuje sebe od svog tela, ona tada svoju destruktivnost okreće ne samo prema telu, nego prema sebi kao ličnosti, sve do direktnog ili indirektnog samoubistva.Zašto je privlačnost tela postala toliko važna? Glavni razlog je što je savremena kultura nametnula lepotu i privlačnost kao nužni preduslov za srećan, ljubavlju ispunjen i uspešan život. Kada generacija mladih poveruje u takve ideje, onda one postaju generacijska stvarnost kako u odnosu prema drugima, tako i u odnosu prema sebi.U onim kulturama koje nisu „holivudizovane” privlačnost tela nema tako veliku važnost. Kada telesna privlačnost nije uslov za prihvaćenost, lakše je biti prihvaćen od drugih, što dovodi i do lakšeg samoprihvatanja.
Izvor: Politika
