Na današnji dan pre 23 godine, 26. marta 2000. godine, Vladimir Putin je prvi put pobedio na predsedničkim izborima u Rusiji, a na funkciju je stupio 7. maja nakon što je od 31. decembra 1999. bio na funkciji privremenog predsednika posle ostavke Borisa Jeljcina. Za 23 godine 18 godina je bio predsednik, a pet premijer, opstajući i pored uspona i padova, međunarodnih sukoba, ekonomske krize, prirodnih katastrofa i sve vreme vodeći Rusiju napred.
Iako se često može videti u javnosti, svoj privatni život ljubomorno čuva, a u biografiji se navodi da ima dve odrasle ćerke, da se razveo i da ima unuke.
Rusija je u 21. veku znala samo za Putina kao vođu. Nakon što je bio premijer (1999), izabran je 2000. za predsednika i tu funkciju vršio je do 2008, kada ga je na izborima pobedio Dmitrij Medvedev. Tada je ponovo završio na mestu premijera, da bi 2012. ponovo pobedio na izborima za predsednika i ostao na toj poziciji do danas.
Politički uspon
Odmah nakon što je diplomirao, Putin je primljen u Komitet državne bezbednosti (KGB), a revolucija 1989. dočekala ga je kao agenta nižeg ranga KGB u Drezenu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj.
Tamo je Putin prisustvovao masovnim protestima koji su doveli do rušenja Berlinskog zida i Gvozdene zavese, a kada je rulja opkolila sedište KGB u Drezdenu u decembru 1989, Putin je tražio pomoć, ali Moskva, pod Mihailom Gorbačevim, nije reagovala.
Vrativši se u rodni Lenjingrad (koji će uskoro vratiti staro ime Sankt Petersburg), preko noći je postao desna ruka novog gradonačelnika Anatolija Sobčaka. Uspeo je da preživi i Sobčakov politički pad i nastavio da ide uzlaznom putanjom. Preselio se u Moskvu, napredovao u Federalnoj službi bezbednosti (FSB, naslednik KGB) i završio radeći u Kremlju.
Tada je predsednik Rusije bio Boris Jeljcin. Biznismeni kao što je Boris Berezovski bili su ključna podrška Jeljcinu i postali su uticajni u uobličavanju javnog mnjenja kad su se izbori vratili u Rusiju.
Jeljcin je Putina za premijera postavio 16. avgusta 1999. i na toj poziciji on je ostao do kraja 1999. godine, kada je Jeljcin iznenada podneo ostavku.
Drugi predsednik Rusije
Putin je 31. decembra 1999. postao privremeni predsednik uz podršku Berezovskog i drugih moćnika, da bi ga posle na izborima polovinom godine i narod izabrao za svog predsednika i on je na dužnost stupio 7. maja.
Oligarsi i reformatori koji su bili bliski Jeljcinu bili su ispočetka zadovoljni što je Rusija dobila takvog predsednika, do tada nedovoljno istaknutog i naizgled povodljivog, ali se ispostavilo da su pogrešili u proceni.
Putin je u roku od tri meseca od dolaska na vlast preuzeo kontrolu nad medijima, u trenutku kada je stara garda Kremlja bila nespremna za takav potez. Na ovaj način novi predsednik je istovremeno uklonio moćne kritičare i preuzeo kontrolu nad zvaničnom verzijom državne priče, od rata u Čečeniji do terorističkih napada u Moskvi.
Tako je njegova popularnost počela da raste, a hvalisava Rusija i njen lider stekli su nove neprijatelje zbog isticanja među svetskim silama.
Putin je postepeno uspeo da preuzme kontrolu nad 83 administrativne jedinice u Rusiji, postavljajući političare od poverenja za guvernere, a regionalne izbore za guvernere ukinuo je 2004, kada je uveo spisak od tri kandidata sa kog su regionalni poslanici mogli da biraju narednog guvernera.
Mnogi su ga optuživali da je “ukinuo demokratiju”, a regionalni izbori vratili su se nakratko 2012. godine, posle niza protesta, da bi u aprilu 2013. godine Putinova direktna kontrola bila vraćena donošenjem novih restriktivnih zakona.
Masovni protesti održavali su se u Moskvi i na drugim mestima između 2011. i 2013. godine, a demonstranti su zahtevali fer izbore i demokratsku reformu. To su bili najveći protesti koji su od devedesetih godina viđeni u Rusiji. U to vreme bilo je protesta i u drugim zemljama, a Putin je ove nemire doživeo kao sredstvo kojim zapadne vlade žele da se uvuku u Rusiju.
Zbog toga je on naizgled promenio stil, pozvao je na političku decentralizaciju i obećao regionima više kontrole nad ekonomijom. Ipak, čim je pretnja prošla, od ovoga se odustalo.
Četvrti predsednik Rusije
Posle četiri godine na mestu premijera, Putin ponovo postaje predsednik 2012. godine. Nakon još jednog trijumfa nastavlja da jača Rusiju, a brza okupacija Krima u februaru 2014. bila je njegova najveća pobeda do sada i najveći udarac za Zapad. Rusija je pokazala da sme i može da preuzme deo susedne zemlje na oči celog sveta, koji nije uspeo da je zaustavi.
Od tada je predsednik Rusije uspevao da diktira tempo Zapada i NATO i da odlučuje koliko želi da im izađe u susret u složenim diplomatskim igrama.
Nedostatak jedinstvenosti Zapada Putin je iskoristio najbolje što je mogao i okrenuo je njegovu slabost u svoju korist. Intervenišući u Siriji i podržavši proasadovske snage, osigurao se da niko nema potpunu kontrolu nad teritorijom koja je ključna za stabilnost Bliskog istoka, a dobio je i priliku da isproba novo naoružanje i vojnu taktiku.
Iako niko nije očekivao da će se Putin povući sa mesta predsednika kad mu istekne drugi mandat, nego da će naći način da ostane na toj poziciji bez obzira na ograničenje, mnoge je iznenadio zakon koji je ruska Državna duma donela u martu 2021. godine. Prema njemu predsedniku Putinu će biti dozvoljeno da se još dva mandata zadrži na mestu predsednika.
Prema jednoj od novih odredbi Ustava Rusije, ograničavanje broja mandata tokom kojih jedno te isto lice može vršiti dužnost predsednika Rusije odnosi se na aktuelnog lidera zemlje, bez uzimanja u obzir njegovih prethodnih predsedničkih mandata. Prema tome, ovo pravilo omogućava aktuelnom lideru da tokom još dva šestogodišnja mandata obavlja dužnost predsednika Rusije.
U okviru ovog mandata Putin je krajem februara 2022. odlučio da pokrene i specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini sa ciljem denacifikacije i demilitarizacije zemlje nakon što je Zapad odbio da da Rusiji bezbednosne garancije koje je tražila nedeljama pre nego što je bila prisiljena da odbrani narod Donbasa koji je u to vreme trpeo pojačano granatiranje ukrajinske vojske. Od tada se u rat protiv Rusije uključio ceo Zapad na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama, koje podstiču finansiranje režima Vladimir Zelenskog i produženje sukoba u nadi da će iscrpeti Rusiju u kojoj je popularnost Vladimira Putina ostala na zavidnom nivou pošto je odlučio da odbrani otadžbinu pre nego što bude napadnuta.
