Vilijam Šekspir je bio engleski pesnik, dramski pisac i glumac, kojeg smatraju najvećim piscem na engleskom jeziku i najvećim dramskim piscem svih vremena.
Napisao je ukupno 38 pozorišnih drama i 154 soneta. Iako se malo zna o njegovom životu, njegova dela kao što su „Hamlet”, „Romeo i Julija”, „Kralj Lir”, imaju veoma veliki uticaj na književnost i pozorište već više od 400 godina.
Mladost i početak stvaralaštva Vilijama Šekspira
Vilijam Šekspir je rođen u Stratfordu na Ejvonu, a kršten je nekoliko dana posle, 26. aprila 1564. godine. Bio je treći od osmoro dece i najstariji sin. Njegov otac je bio uspešan trgovac, Džon Šekspir. Vilijam je najverovatnije pohađao školu u Stratfordu. Nema podataka da je išao na fakultet.
Vilijam se oženio 1582. godine kada je imao samo 18 godina, 8 godina starijom ženom po imenu En Hatavej. Njihovo prvo dete, Suzana, rođena je šest meseci nakon venčanja. Dve godine kasnije dobili su blizance, Hamneta i Džudit, ali je njihov sin preminuo kada je imao samo 11 godina.
Nakon toga nema podataka o Šekspirovom životu između 1585. i 1592. godine (tzv. „izgubljene godine”). Pretpostavlja se da se preselio u London, bez svoje porodice i otpočeo karijeru u pozorištu. Izgradio je uspešnu karijeru pisca, glumca i suvlasnika glumačke družine „Ljudi lorda Čemberlenda”, kasnije poznatiju kao „Kraljevi ljudi”, nakon krunisanja kralja Džejmsa I, 1603. godine. Pored toga je i režirao i pisao svoje drame. Posvetio je svoj život pozorištu.
Postoje mnoge priče o Šekspiru koje govore o njegovim „izgubljenim godinama” i počecima u Londonu. Navodno je Nikolas Rou, prvi Šekspirov biograf, zabeležio da je morao da pobegne u London jer su ga gonili zbog lovokrađe jelena. Druga priča govori da je Šekspir započeo svoju karijeru u pozorištu timareći konje vlasnika pozorišta u Londonu. Drugi podaci govore da je bio seoski učitelj. Ne postoje dokazi da su te priče istinite.
Pošto je dobio priznanje kao odličan glumac i dramski pisac u Londonu, izazvao je i negativne kritike i napade drugog dramaturga, Roberta Grina. Grin je smatrao da je Šekspir ciljao previsoko pokušavajući da dostigne poznatije i obrazovanije dramske pisce kao što je Kristofer Marlo, Tomas Neš ili sam Grin.
Pozorište u Engleskoj u 16. veku nije bilo mnogo cenjeno među vlastelom. Međutim, mnogi plemići su bili pokrovitelji i dobri prijatelji glumaca. Do 1597. godine 15 Šekspirovih pozorišnih komada je objavljeno. Podaci pokazuju da je u to vreme kupio, drugu po veličini, kuću u Stratfordu za svoju porodicu. Veruje se da je većinu vremena provodio u Londonu, dok je porodicu posećivao za vreme praznika, kada su pozorišta bila zatvorena.
Do 1599. godine, Šekspir i njegovi poslovni partneri su izgradili svoje pozorište na obali Temze, koje su nazvali „Gloub”.
Godine 1593. i 1594. nastaju njegove prve pesme „Venera i Adonis” i „Otmica Lukrecije” posvećene njegovom pokrovitelju, a veruje se da je i većinu svojih soneta napisao tada.
Šekspirove prve drame su napisane na konvencionalan način tog vremena, sa metaforama i retoričkim pitanjima koja se nisu uvek prirodno uklapala sa radnjom priče i likovima. Međutim, Šekspir je bio veoma inovativan prilagođavajući tradicionalan način pisanja svojim potrebama i na taj način stvara slobodan tok reči. Njegova dela pokazuju da je on bio veliki psiholog, poznavalac čoveka u svim vidovima ljudskog: radost i tuga, ljubav i mržnja, iskrenost i pritvornost, blagost i nemilosrdnost, skromnost i nezasitost. Međutim, Šekspir se ne bavi ovim temama nego ih koristi kao sredstva da se prikaže čovek sa svim svojim vrlinama i manama.
Tri perioda
Šekspirovo stvaralaštvo deli se na tri perioda. Sa izuzetkom „Romea i Julije“, prve drame su bile istorijske drame bazirane na narodnoj tradiciji – „Kralj Ričard II“, „ Kralj Henri IV“,„Kralj Džon” i komedije koje je pisao pod uticajem rimskih i italijanskih uzora – „San letnje noći“, „Mnogo vike ni oko čega“, „Kako vam drago“, „Uzaludni ljubavni trud“…
Drugi period predstavlja njegov najplodniji period kada je napisao neka od svojih najboljih dela. To su njegove čuvene tragedije: „Hamlet“, „Otelo“, „Kralj Lir“, „Magbet“, „Julije Cezar“… U ovim dramama glavni junak obično čini neku „fatalnu grešku” koja nam pokazuje mračne delove ljudske prirode i prouzrokuje tragičan kraj.
Treći period se naziva „tragičnim periodom”, kada je napisao tragikomedije koje se nazivaju još i ljubavnim dramama – „Zimska priča“, „Bura“, „Cimbelin“.
Poslednje godine života
Šekspir je svojih poslednjih pet godina proveo u Stratfordu. Umro je 23. aprila (pretpostavlja se da je tog dana njegov rođendan) 1616. godine u svojoj pedeset i drugoj godini. U svom testamentu ostavio je veliki deo imanja svojoj starijoj ćerki Suzani, pod uslovom da ga ona prenese na svog prvorođenog sina.
Nakon 150 godina od Šekspirove smrti, nametnulo se pitanje da li je on pravi pisac svih svojih dela. Neki akademici na „Oksfordu” tvrde da da Šekspir nikada nije napisao ni jednu dramu. Provlačila su se razna imena poput Kristofera Marloua, Eduarda de Vera i Fransisa Bejkona – učeniji ljudi o kojima se više znalo. Smatralo se da je neko od njih pravi autor Šekspirovih drama. Skeptici su se pitali kako je moguće da neko sa tako skromnim obrazovanjem može da napiše nešto toliko intelektualno uzvišeno i sa takvim pesničkim umećem.
Vilijam Šekspir je još za života bio ugledan pesnik i pozorišni pisac krajem 16. i početkom 17. veka, ali da je veliku slavu današnjih razmera stekao tek u 19. veku kada romantičari uzdižu njegovu genijalnost, a viktorijanci ga slave gotovo kao idola. I danas su njegove drame igrane i tumačene. U njegovim delima se dokazuju umetniče i glumačke sposobnosti. Šekspirova genijalnost se oslikava u tome da njegova dela predstavljaju univerzalne teme koje su prisutne i aktuelne i u sadašnjem svetu.
Preuzeto: http://edukacija.rs
