Često imamo priliku da slušamo priče o velikim vladarima i njihovim veličanstvenim osvajanjima. Međutim, jako malo znamo o njihovim privatnim životima, o tome šta su voleli i kako su se ponašali. Neki su imali izuzetno neobične navike, koje bi se u najmanju ruku danas smatrale šokantnim. U tu grupu spada i francuski kralj Luj XIV, koji se tokom svog života okupao svega dva puta.
Luj XIV bio je kralj Francuske iz dinastije Burbona od, sin Luja XIII i Ane Austrijske. Postao je kralj 14. maja 1643, nekoliko meseci pre petog rođendana. U njegovo ime je vladala kao regent njegova majka Ana Austrijska, koja je glavninu vlasti predala kardinalu Mazarenu.
Nakon smrti predsednika vlade kardinala Mazarena 1661. Luj XIV je preuzeo osobnu kontrolu nad vladom.
Vladavina Luja XIV, poznatog kao Kralj Sunce ili Veliki Luj trajala je 72 godine. Bila je to najduža vladavina u evropskoj istoriji. Ojačao je moć i uticaj Francuske u Evropi. Francuska je u doba njegove vladavine ratovala u tri velika rata: Francusko-holandski rat, Rat Velike alijanse i Rat za špansko nasleđe.
Učestvovala je i u dva manja rata: Devolucioni rat i Rat za reujedinjenja.
Luj XIV je uspešno radio na stvaranje centralizovane države, u kojoj se vladalo iz prestolnice. Stvorio je modernu državu od dotada rascepkane feudalne države.
Postao je primer apsolutističkog vladara. Često mu se pripisuje fraza „Država, to sam ja“, iako istoričari smatraju da su mu to verovatno prišili politički protivnici, kao stereotipan način potrde njegovog apsolutizma. Sasvim suprotno od toga, Luj je na samrti rekao „Ja umirem, ali država će uvek ostati“.
LUJ SE OKUPAO SVEGA DVA PUTA U ŽIVOTU
Čuvena priča o neprijatnom mirisu Luja XIV, ima zanimljivu pozadinu. Naime, lekari su Luja posavetovali da se što ređe kupa da ne bi ugrozio zdravlje. Prema nekim podacima, Luj XIV se okupao samo dva puta tokom celog života.
Luj XIV se prvi put okupao kada je napunio sedam godina. Noge su mu, doduše, oprali dve godine pre. Posle se zarekao da se nikada neće kupati jer mu se zdravstveno stanje pogoršalo nakon što su mu lekari predložili da se opere.
Od tada više nije želeo da rizikuje. Spavao je u velikom krevetu sa baldahinom. Smrad koji su ujutro osećale sluge i lekari koji su ga budili i oblačili bio je još oštriji od onog na koji se žalila njegova ljubavnica.
“Njegovo Veličanstvo Luj XIV smrdi poput divlje životinje”, napisao je jedan ruski ambasador o francuskom kralju koji se okupao samo dva puta u životu i koji je kupanje smatrao ‘odrvratnim’.
Mnogi pripadnici aristokratije su kupanje zamenili tapiserijama s primesom eteričnih ulja ili parfema. Muškarci su nosili vrećice sa mirisnim biljem između slojeva odeće, dok su žene neprijatan miris kamuflirale mirisnim puderima.
Zadah iz usta Kralja Sunca pokušali da otklone oblacima teških parfema. Kralj je često mačevao, trčao, jahao, ali jedina higijena bila je suva. Vremenom se tada proširio običaj menjanja donjeg veša i više puta dnevno ako treba.
Tkanina je upijala znoj i to se smatralo dovoljnim. Milionski je Pariz imao dva javna kupališta, ali više kao bordele. Tek kada je 1715. najvažniji francuski kralj umro, njegov je naslednik izdao zapovest da se svake nedelje sa hodnika kraljevskog dvorca u Versaju uklone fekalije i ostale telesne izlučevine.
Brojni izvori navode da je u to vreme Versaj bio mesto puno neprijatnih mirisa. Pripadnici aristokratije koja se okupljala na dvoru su vršili nuždu po hodnicima i ćoškovima. To je stvaralo užasan smrad posebno tokom vrelih letnjih dana.
Krajem 18. veka knjige sa savetima kako da se održava higijena postajale su sve češće.
Slično održavanje (ne)higijene praktikovala je i španska kraljica Izabela I, koja se okupala samo kada se rodila i na dan kada se udala.
U EVROPI SE KUPANJE SMATRALO OPASNIM PO ŽIVOT
Još od antičkih vremena u mnogim civilizacijama je zabeležen pojam javnog kupatila. Podjednako pravo na njihovo korišćenje najčešće su imali svi građani, a funkcija ovih objekata povezivala se jednako i s higijenom i s principom hedonizma.
Tokom IV i V veka, hrišćanska crkva propagirala je redovno kupanje, ali ne u javnim kupatilima. Posebno su bila zabranjene one terme u kojima su se u istoj prostoriji kupali muškarci i žene.
Vremenom, zabrane su se množile sve do te mere kada je hrišćanima bilo zabranjeno da se kupaju neodeveni. Crkvene vlasti su na kupanje gledale kao na uživanje u nečistim strastima koje vode u nemoralno i promiskuitetno ponašanje.
U tom periodu se verovalo da se putem kupanja prenose mnoge bolesti kroz pore na koži. Jedno istraživanje iz XVI veka opisuje kako kupanje zagreva telo, ali slabi organizam i proširuje pore i na taj način stvara rizik od raznih bolesti, pa čak i smrti.
Higijena se kod pripadnika nižih klasa u jednom momentu svela na umivanje, ispiranje usta i pranje ruku.
Umivanje se jako retko praktikovalo jer je bilo rasprostranjeno verovanje da voda u kontaku s očima slabi vid i prouzrokuje kataraktu. S druge strane, pripradnici viših klasa kupali su se oko pet puta godišnje.
Stanovnici pojedinih delova današnje Rusije su se kupali jednom mesečno, a ostali Evroplljani su ovu njihovu naviku videli kao neki vid perverznog ponašanja.
Preuzeto: telegraf.rs
