Na današnji dan 1813. godine padom Beograda u turske ruke ugušen je Prvi srpski ustanak i Turci su uspostavili upravni aparat i organizaciju kakva je postojala pre izbijanja ustanka 1804.
To je uključivalo sve ranije namete, ali i pojačanu represiju, što je 1815. godine izazvalo Drugi srpski ustanak, posle kojeg su Turci ubrzano gubili pozicije u Srbiji.
Do sloma ustanka došlo je 1812—1813. Rusi, saveznici ustanika, morali su da se povuku nazad u Rusiju, jer je Napoleon napadao. Zbog njega su Rusi bili prinuđeni da potpišu i Bukureški mir. Po osmoj tački toga mira, Srbi bi dobili autonomiju, a Turci bi se vratili u Beograd i ponovo upravljali Srbijom.
Ustanici to nisu prihvatili, jer bi sve ono za šta su se izborili palo u vodu – i Sinđelićeva žrtva na Čegru, i pobede na Ivankovcu i Mišaru, kod Varvarina i Loznice… Turci su Srbiju napali sa juga, istoka i zapada. Najžešći otpor pokazao je Mladen Milovanović, koji je u to vreme bio u sukobu sa Karađorđem zbog pitanja kako bi trebalo organizovati odbranu Srbije u Zasavici (Podrinju).
Iako je poginulo mnogo Turaka, otpor je bio slomljen 7. oktobra 1813. Turci ulaze u Beograd i uspostavljaju upravni aparat i organizaciju kakva je postojala pre izbijanja ustanka 1804. Prvi srpski ustanak je ugušen, a Karađorđe sa nekolicinom vođa ustanka beži u Austriju. Srbija je nezavisnost stekla tek u Drugom srpskom ustanku, koji je vodio Miloš Obrenović.
Osmansko carstvo je za gušenje ustanka iskoristilo ogroman broj vojnika, svoju kompletnu udarnu snagu – tri vojske koje su zajedno brojale četvrt miliona vojnika (130.000 iz Bosne, 60.000 iz Niša i 60.000 iz Vidina).
Preuzeto: nationalgeographic.rs
