Prvi najviši pravni akt u istoriji Srbije, poznat i kao Sretenjski ustav, usvojen je 15. februara 1835. godine.
U Republici Srbiji se 15. februara obeležava Dan državnosti. Mada je kao nacionalni praznik uveden pre više od deset godina, ovaj datum je sve donedavno izazivao samo ambivalentna osećanja građana Srbije. No, simbolično praznovanje rođendana srpske državnosti vezano je za datum koji je u mnogo čemu obeležio istoriju 19. veka i doba kad se Srbija razvijala u državu.
Na ovaj dan 1804. u Beogradskom pašaluku i šest okolnih nahija izbio je Prvi srpski ustanak. Mada je počeo kao lokalna pobuna protiv dahija, ustanak je prerastao u višegodišnji rat koji će istoričari nazvati „srpskom revolucijom“. Ovaj trenutak je predstavljao istorijski prelom sa kojim su počeli oslobađanje i razvoj Srbije kao države.
Ubrzo potom usledio je i Drugi srpski ustanak, koji je rezultovao autonomijom Srbije u okviru Osmanskog carstva, stvaranjem Kneževine Srbije i na taj način utabao put do sledećeg važnog trenutka koji se desio na taj isti 15. februar.
Naime, na Sretenje 1835. donet je prvi srpski ustav, poznat kao Sretenjski, po religioznom prazniku koji se slavio 15. februara. Ovaj dokument neće dugo opstati zbog međunarodnog pritiska na malu balkansku kneževinu, ali će, mada prvi, igrom slučaja ostati upamćen i kao jedan od najliberalnijih ustava koje je Srbija imala.
Tako moderan Ustav napisao je jedan izuzetno neobičan velikan 19. veka, lekar i diplomata Dimitrije Davidović, koga će istorija zapamtiti, pre svega, kao prvog srpskog novinara. Kakve je tekovine u srpskoj kulturi i nauci, zapravo, ostavio Dimitrije Davidović?
Novine serbske
Davidović je rođen u Zemunu 1789, koji je tada pripadao Habzburškoj monarhiji. Do odlaska u Beč, u kom je počeo sa novinarskim radom kojim će obeležiti početke srpske žurnalistike, školovao se u Zemunu, Pešti, Kežmarku i Sremskim Karlovcima, odakle je čak bio izbačen zbog pogrdnog teksta koji je napisao o jednom od profesora.
U Beč, prestonicu Habzburške monarhije, odlazi 1813. da studira medicinu, međutim, Dimitrije Frušić, koga je Davidović poznavao još od školovanja u Pešti, poziva ga da zajedno osnuju novine. Naime, u Beču je postojala velika srpska zajednica, ali nijedne novine na maternjem jeziku.
Posle brojnih peripetija, odbijanja policijske uprave i pisma caru, dobijaju dozvolu i osnivaju Novine serbske, doduše tada sa mnogo dužim nazivom. Međutim, do izlaska prvog broja Davidović je morao da osigura i prve pretplatnike, novčanu pomoć i podršku najuglednijih Srba koji su tada živeli u Beču.
Pronašavši štampariju, 1. avgusta 1813. objavljuje prvih dvesta primeraka. Novine su imale osam strana, to jest pola tabaka, i izlazile svakog dana sam vikendom. Isprva su se uglavnom sastojale od evropskih vesti, a kada je austrijska cenzura vremenom oslabila, Frušić i Davidović su počeli da objavljuju vesti koje su se ticale zbivanja u Srbiji.
Tokom godina, uvodili su različite rubrike želeći da zadovolje šarenoliku publiku, ali najčešće su prevodili strane tekstove. Broj pretplatnika je iz godine u godinu rastao pa opadao, ali nije prelazio više od petsto, što je činilo održavanje lista izuzetno teškim.
Koju godinu po osnivanju Novina serbskih Davidović je pokrenuo i Zabavnik, posvećen srpskoj knjiženovsti. Međutim, zbog već teške materijalne situacije za pomoć je morao da se obrati raznim ljudima, između ostalih i samom knezu Milošu Obrenoviću, koji je novčano podržao almanah.
Tokom nešto manje od desetak godina koliko su Novine serbske izlazile, Davidović se, želeći da kroz njih održava kulturni život Srba u Beču, zaduživao, ulagao dva miraza, kupio štampariju koju je potom prodao i savetovao se i sarađivao sa čuvenim učenim ljudima poput Vuka Stefanovića Karadžića, Jerneja Kopitara, Lukijana Mušickog i drugih.
Zanimljiv detalj je da su novine zabranjene iako ih je Davidović ugasio. Ovaj podatak samo upotpunjuje sliku o složenim političkim i represivnim sistemima u kojima su ljudi poput Davidovića morali da nađu način da ostvare ideje za koje su duboko verovali da su važne za civilizaciju.
Knežev sekretar
Međutim, ovo nije bio kraj Novina serbskih. Deset godina kasnije, pod istim imenom, Davidović kao urednik potpisuje godišnju publikaciju, to jest službeni glasnik koji će tokom naredna dva veka prerasti u Službeni glasnik, koji izlazi i danas, kao svojevrsan živi spomenik prvom srpskom ustavopiscu.
Po gašenju prvobitnog lista, Davidović je pisao Milošu Obrenoviću i drugim kneževima da izrazi želju da pređe u Srbiju i tu nastavi sa radom. Iako će ubrzo postati privatni, a onda i zvanično prvi knežev sekretar, put do zadobijanja njegovog poverenja bio je dug i nezgodan.
Kao svestrana ličnost, Davidović je bio u kontaktu za velikim brojem različitih ljudi, što je bilo dovoljno da ga knez protera iz Kragujevca, tadašnje srpske prestonice ili da mu se pogorša položaj, u slučaju da neko od tih ljudi javno zastupa stav koji se kosio sa zvaničnim kneževim stavovima. A oni su, opet, zavisili od Osmanskog carstva ili Rusije, čije je interese Miloš Obrenović stalno morao da uzima u obzir.
U početku, Davidović je za kneza prevodio tekstove iz inostranih novina, odgovarao na pisma i radio u svojstvu porodičnog lekara. No, njegova diplomatska karijera počinje 1827. kada prevodi hatišerif Porte, i još važnije, uz to prilaže i svoj komentar na ovaj dokument i druga srodna međunarodna akta. Obrenović uviđa da je Davidović koristan za rad na autonomiji Kneževine Srbije i sve više ga uključuje u poslove koji se Kneževine tiču.
Zahvaljujući njegovom dejstvovanju i radu nekolicine drugih diplomata, 1830. potpisan je hatišerif kojim se Srbiji vraća šest nahija, a tursko stanovništvo se seli sa njene teritorije. Međutim, neke od uredbi sprovedene su tek po potpisivanju hatišerifa iz 1833. Ovom prilikom, Davidović je od ruskog cara dobio orden Vladimira Četvrtog.
Sretenjski ustav
Ova dva hatišerifa predstavljala su zakonodavnu osnovu Kneževine Srbije, ipak, bili su nepotpuni, ponajviše u pogledu unutrašnje državne uprave. Međutim, Miloš Obrenović je donošenje Ustava odlagao, što je izazvalo Miletinu bunu 1835.
Ovaj događaj uneo je dodatni pritisak i 15. februara donet je Sretenjski ustav, na kom je Davidović do tada radio. Sastavljen je na osnovu francuskih ustavnih povelja i iako je ubrzo ukinut, do danas ostaje najmoderniji i najliberalniji Ustav koji je Srbija imala.
Međutim, pod pritiskom međunarodnih sila Francuske, Turske i Austrije, Ustav je ukinut već početkom marta, a onda i zvnanično na proleće. Usled ovih događaja, Davidović je smenjen sa svih državnih funkcija, a onda i proteran iz prestonice.
Pored toga, knez Miloš Obrenović mu nije dopuštao da se preseli u Beograd, pa je Dimitrije Davidović sa porodicom ostao u Smederevu do 1838, kada je preminuo. Vest o njegovoj smrti nisu preneli u Srbiji, ali priča o njegovom životu ostaje da živi kroz njegovu kulturnu i političku zaostavštinu.
Izvor: Elementarijum
Preuzeto: nationalgeographic.rs
