Aleksandar Sergejevič Puškin bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti. Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi. Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu.
Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe.
Nakon što je bio prognan po drugi put, Puškin odlazi u Kakvkaz, gde upoznaje četiri ćerke generala Rajevskog – Katarinu, Mariju, Jelenu i Sofiju. One su mu bile inspiracija za mnoga čuvena dela. Tada je napisao dela „Kavkaski zatvorenik“, „Braća razbojnici” i započeo je „Česmu Bahčisaraja“.
Sledeće mesto izgnanstva je mesto Odesa, gde je proveo godinu dana i upustio se u ljubavnu vezu sa udatom ženom, Karolinom. Ljubavno pismo koje je njoj upućeno, pošta presreće i po drugi put Puškin biva prognan na seosko imanje svoje majke 1824. godine. U seoskom miru i tišini, Puškin se posvećuje pisanju i u tom izgnanstvu on piše jedan od najlepših romana „Evgenije Onjegin“.
Puškin se vraća u Sankt Peterburg 1826. godine i nastavlja sa svojim radom. Tada je upoznao Nataliju Gončarevu sa kojom se venčao 1830. godine.
U gradu se 1837. godine pojavio francuski emigrant Žorž Dantes, koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega ismevao. Puškin mu je zakazao dvoboj 8. februara. Bio je ranjen, metak mu je probio kuk i stomak.
Nakon što je prošaputao svoje poslednje reči: „Životu je kraj… kraj… nešto me pritiska…”, Puškin je izdahnuo 10. februara 1837. godine.
Izvor: sr.wikipedia.org
