Kada kažete Slobodan, odmah pomislite na bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Međutim, iako ovo ime aludira na preminulog vođu, mnogo pre Miloševića bio je jedan Srbin za kojeg se navodi da je “prvi Slobodan među nama”. U pitanju je Slobodan Jovanović, srpski pravnik, istoričar, političar, književnik. Rođen je u izgnanstvu, u izgnanstvu je i umro.
Otac Slobodana Jovanovića, ministar finansija, ekonomista i počasni član Srpske kraljevske ekonomije Vladimir Jovanović dao je svom sinu ime Slobodan. Inspiraciju za ovo ime pronašao je u delu “O slobodi” britanskog filozofa Džona Stjuarta Mila.
Zanimljiv podatak je da je i sestra Slobodana Jovanovića takođe imala interesantno ime – Pravda.
Slobodan Jovanović je bio potpredsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije, a zatim i njen predsednik, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske kraljevske akademije, profesor javnog prava i dekan Pravnog fakulteta u Beogradu. Tokom Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine bio je šef Pres biroa pri Vrhovnoj komandi Srpske vojske.
Svoje najpoznatije delo “Istorije Srbije 1838 – 1903” pisao je čak dve decenije.
Danas se njegov lik nalazi na novčanici od 5.000 dinara, a plato ispred Pravnog fakulteta nosi ime ovog poznatog akademika.
Kao izuzetan đak dobio je 1890. godine stipendiju Kraljevine Srbije, pa je svoje školovanje nastavio u Ženevi. Nakon Ženeve, studije je nastavio u Parizu naredne godine, a 1892. se vratio u Srbiju gde je počeo da radi u sudu, a nakon toga i u Ministarstvu inostranih poslova. Jovanović je 1893. godine postao ataše u srpskom poslanstvu u Carigradu i u toj službi je radio na unapređenju položaja Srba u Turskoj.
Izabran je za redovnog profesora Pravnog fakulteta 1900. godine gde je predavao pune 43 godine. On je jedan od osnivača Srpskog književnog glasnika 1901. godine. U februaru 1905. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1908. godine je postao i redovan član Akademije.
Jovanović je objavio delo vezana za ustavno pravo, a objavljivanjem knjige “Ustavobranitelji i njihova vlada” 1912. godine započeo je rad na velikom projektu “Istorija Srbije 1838 – 1903”. Rad na ovom delu trajao je čak dve decenije i predstavlja središnje mesto u njegovom književnom opusu.
Začetnik je ustavnopravne nauke u Srbiji, a mnogi ga, zajedno sa drugim kolegama, smatraju i za utemeljivača sociologije u našoj zemlji.
– Politička ambicija jednog poluintelektualca upravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome da se čovek kroz politiku ogradi i da na visokim položajima progospoduje – rekao je Jovanović.
Tokom Balkanskih ratova Jovanović je bio šef Presbiroa pri vrhovnoj komandi Srpske vojske, što je značilo da je morao da prekine rad na fakultetu. Tokom Prvog svetskog rata, Jovanović je bio jedan od mnogih koji su se povlačili preko Albanije i Crne Gore, a nakon albanske golgote našao se na grčkom ostru Krf sa ostalim srpskim vojnicima, izbeglicama, kao i predstavnicima vlade i narodne skupštine. U tim teškim vremenima jedini mir je pronalazio u pisanju, a na Krfu je 1917. godine napisao biografije Stojana Novakovića i Ljubomira Nedića. Nakon Prvog svetskog rata, Slobodan Jovanović je bio član jugoslovenske delegacije na Konferenciji mira u Parizu 1919. godine.
Između 1928. i 1930. godine bio je predsednik Srpske kraljevske akademije.
Pojedinac besumnje treba da bude učlanjen u pojedinim kolektivima i da služi njihovim ciljevima, ali u toj službi ne sme se sav iscrpsti, ako neće da u sebi samome ugasi ognjište slobodne svesti – smatrao je Jovanović.
Sve do 1936. godine Jovanović je nastojao da se drži dalje od politike i da se posveti isključivo naučnom radu. Međutim, te godine je zajedno sa nekolicinom srpskih intelektualaca osnovao Srpski kulturni klub.
Kako se politička situacija u Evropi pogoršavala, a brojne evropske države počele da se priklanjaju Hitlerovoj Nemačkoj, na red je došla i Jugoslavija. Knez Pavle Karđorđević je 25. marta 1941. godine potpisao protokol o pristupanju Trojnom paktu, što je dovelo do državnog udara samo dva dana kasnije, 27. marta.
Slobodan Jovanović je tada ušao u vladu generala Dušana Simovića kao potpredsednik vlade i to pri tom kao jedina nestranačka ličnost.
Nakon Aprilskog rata 6. aprila 1941. godine Jovanović je sa kraljem Petrom II Karađorđevićem i pripadnicima vlade otišao u London. Tokom boravka u izbegličkoj vladi, bio je potpredsednik a zatim i predsednik. Vladu je napustio kada je na njeno čelo imenovan Ivan Šubašić, koji je imao zadatak da sklopi politički sporazum sa Titom.
Slobodan Jovanović je bio veoma kritički nastrojen prema komunizmu, smatrajući da “u komunističkom društvu, kao u kasarni, poslušnost je glavna vrlina, i svaki pokušaj samostalnog mišljenja znači kažnjivi prekršaj discipline”.
Jovan Skerlić govorio je da je Slobodan bio jedan od najboljih srpskih stilista. Kao akademika, profesora prava, konsultovali su ga najmoćniji političari njegovog vremena. Za vladu koju je on vodio ironično je rekao: “Bila je to najgora vlada u istoriji.”
Nakon završetka Drugog svetskog rata, zajedno sa generalom Dragoljubom Dražom Mihajlovićem i još 23 osobe, 1946. godine optužen je za “saradnju sa okupatorom”, kao i za ratne zločine četnika. Proglašen je krivim i osuđen na dvadeset godina robije uz prinudni rad. Oduzeta mu je sva imovina i državljanstvo, a njegove knjige su postale zabranjene.
– Svako vreme traži druge osobine kod ljudi. U Jugoslaviji je pred nama i pre komunizma stajao težak konstruktivan posao. Posle komunizma taj će posao biti još teži – rekao je on.
Jovanović je nastavio da živi u Londonu i nikada nije prestao da piše. Umro je 12. decembra 1958. godine, u devedesetoj godini života u Londonu.
Njegovi posmrtni ostaci su 2011. godine preneti u našu zemlju, gde su sahranjeni 10. decembra te godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Preuzeto: telegraf.rs
