Škotski lekar, misionar i istraživač rođen je na današnji dan, 19. marta 1813. godine. Dr Dejvid Livingston bio je izuzetan čovek, ne samo zbog njegovih vrlina nego i zbog mana. Njegova putovanja zato će uvek biti vredna sećanja.
Pred kraj života, dr Livingston bio je gotovo unakažen. Telo mu je bilo prekriveno čirevima, nije imao zube, patio je od dizenterije i imao je malariju 30 puta. Ipak, insistirao je da u svojoj 60. godini pođe u potragu za izvorištem Nila. Delovao je gotovo neuništivo: bio je bolestan nebrojeno puta, pre nego što je njegovo telo popustilo i oslobodilo mu duh. Imajući u vidu tu izdržljivost, ne čudi što su ga Afrikanci koje je na putu sretao toliko poštovali.
Njegovo putovanje iz ruševne kuće u Lanakširu do ulaska u istoriju kao jedan od najcenjenijih istraživača njegovog doba bilo je neverovatno.
Izuzetna fizička spremnost istakla se već u ranom dobu: u 10. godini života, trčao je 12 kilometara na posao u lokalnoj fabrici pamuka i 12 kilometara natrag kući. Dok je čekao da fabrička mašina za namotavanje pamuka obavi svoje, čitao je latinsku gramatiku i učio, spremajući se da jednog dana upiše studije medicine.
Njegova moć naučne opservacije, upornost i humanost (bio je veliki borac protiv robovlasništva) bili su izuzetna kombinacija. Ipak, daleko od savršene.
Putovanja na koja se odvažio da pođe bila su sasvim daleko od dobro organizovanih, na kakva se uputio njegov savremenik Henri Stenli. U prvim danima takvog života bio je misionar u istočnoj Africi i napao ga je lav. Uprkos tome što je dva puta pucao u njega, lav ga je savladao “… sa groznom rikom i protresao me kao terijer pacova”.
Pažnju su mu odvratila dva Afrikanca, a lav je tek, pošto je “dobri Bog umešao prste”, pao mrtav od zadobijenih rana. Livingston je preživeo napad, ali ne nepovređen. Nikada više nije mogao da podigne levu ruku u visinu ramena i teško je rukovao puškom. Ipak, iako bi većina ljudi dobila trovanje zbog ujeda moćne mačke, ovaj junak nije.
Tvrdio je da je to zato što je nosio jaknu od tartana. Ipak, ma koji razlog za to bio, to je bio prvi znak gotovo nadljudske otpornosti. Od tog dana, Livingston je proveo decenije istražujući najudaljenije i najizazovnije predele Afrike. Nekada je u tim poduhvatima bio prvi, ali je bilo i preterivanja.
Sigurno je da je prvi Evropljanin koji je video “dim koji grmi” odnosno Viktorijine vodopade, a stigao je i do jezera Malavi, koje je nazvao Nijasa, doduše, nekoliko godina posle portugalskih trgovaca. Ipak, kao geograf, nije bio uspešan. Napravio je veliki broj grešaka. Nikada nije našao izvor Nila (promašio je celu reku) i hteo da dovede brodove u Zambezi, a zanemario veliki broj prepreka na njenom dnu koje bi navigaciju učinile nemogućom.
U poređenju sa savremenim istraživačima, njegova otkrića nisu bila velika.
Takođe, nije bio naročito dobar misionar: uspeo je da preobrati samo jednog Afrikanca, a i on se kasnije vratio svom lokalnom božanstvu. Priča se da je imao i slabu komunikaciju sa lokalnim stanovništvom, jer je jednostavno bio opsednut svojim ciljevima i nerealno insistirao na njima, ne želeći da prizna da nešto ne može ostvariti.
Njegove naučne spoznaje, s druge strane, bile su u najmanju ruku impresivne. Kada je došao do srca Afrike i vratio se nazad, zabeležio je neverovatan broj detalja vezan za divlji život i bolesti kojima je bio svedok. Šteta je što u svojim beleškama nije bio naročito izražajan, budući da su ljudi govorili da je imao smisla za humor.
Tek povremeno, upisao je neki fin opis partije kriketa, za koji je rekao “da pravi buku kao škotske gajde”. Uživao je “dobroj čašici” kad god je mogao. Čak je pio šampanjac kada ga je Stenli posle njegovog nestanka konačno sustigao kod jezera Tanganjika 1871.
Ne zna se kako je Livingston reagovao na alkohol, budući da je van civilizacije proveo mnogo vremena i da godinama nije pio.
Naravno, najvažnije njegovo nasleđe bio je njegov napad na robovlasnički sistem, uključujući i grafičke prikaze brutalnih ubistava koja su činili trgovci robljem u Kongu, koji su šokirali britansku publiku.
I dan-danas zavređuje veliko poštovanje u Africi zbog te njegove uloge, osvedočene rečima upisanim na njegovom nadgrobnom spomeniku u Vestminsteru: “Sve što mogu dodati u mojoj usamljenosti je: neka bogati blagoslov nebesa dođe na sve – bili to Amerikanci, Englezi ili Turci – koji će pomoći da se isceli ova otvorena rana na svetu”.
Njegovo poslednje putovanje, nakon što je konačno podlegao bolesti, bilo je naročito impresivno.
Srce mu je sahranjeno u Zambiji, pod Mvula drvetom pored kog je umro. Dva njegova pratioca nosila su ostatke njegovog tela 1.600 kilometara kroz mnoge opasnosti u Britanski Konzulat u Zanzibaru, pre nego što su konačno poslati brodom u Sauthempton, a zatim u London.
Da je zaista reč o Livingstonu potvrđeno je tek pošto je eminentni hirurg tog vremena primetio ožiljke na njegovom levom ramenu, koje je nosio još od napada lava.
Umro je 1. maja 1873. u selu Čitambo u Zambiji.
