Nakon što su zaverenici izvršili državni udar u noći 10. juna 1903. godine (29. maja po starom kalendaru, zbog čega se ovaj događaj zove Majski prevrat), zverski pogubivši kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, iskasapivši ih sabljama (kraljici su sabljom proburazili vaginu) i bacivši ih sa balkona palate, Narodna skupština je 15. juna pozvala kneza Petra Karađorđevića da se vrati u zemlju i sedne na upražnjeni presto.
Za zaveru je Petar znao, ali da li je znao da će biti ubijeni nikada nije dokazano. Premda je podržao prevrat, javno je žalio zbog prolivene krvi i opisao je to kao čin koji nije “ni džentlmenski ni vredan 20. stoleća“.
Pričalo se da je ruski poslanik posmatrao događaje u dvoru “kao s balkona u pozorištu”. Nedugo pre atentata, car Nikolaj II je bio u poseti vojnoj akademiji u Sankt Peterburgu na kojoj je pitomac bio najstariji Petrov sin Đorđe (koji će kasnije morati da abdicira u korist mlađeg Aleksandra) i samo je njega pozvao na privatni razgovor. Rusija je momentalno prihvatila odluku Narodne skupštine o ustoličenju Petra (kao i većina srpskog naroda pošto je kralj Aleksandar Obrenović vremenom postao vrlo nepopularan). A zašto i ne bi? Obrenovići su bili okrenuti Austriji još od one ruske “izdaje” Srbije iz 1878. kada su stvorili Veliku Bugarsku nauštrb etničkih srpskih teritorija, dok je Petar bio rusofil.
Elem, mi se nikada nismo kolektivno pokajali zbog tog dvostrukog ubistva, pa čak i dalje Njeno Veličanstvo zovemo pomalo nipodaštavački “Draga Mašin” po prezimenu njenog prvog muža.
Pored toga, nikada nije utvrđeno koje su sve strane sile igrale ulogu u Majskom prevratu i kome je sve odgovaralo da Aleksandar umre. Znamo da je rezon zaverenika bio da će prvobitna ideja o njihovom proterivanju dovesti do građanskog rata jer će se narod podeliti u dva tabora, zbog čega su bili čvrsti u odluci da ih eliminišu kao dinastiju. Čak i da je samo to, da u pozadini nema nikoga sa strane, ubistvo nije moralo da bude tako divljačko. Uglavnom, pučisti su u narednim danima, nedeljama i mesecima istrebili pripadnike bočnih grana dinastije Obrenović kao i njihove pristalice, opljačali dvor i arhivu, rasprodali po Zapadnoj Evropi sve čega su se dokopali.
To su, međutim, bile njihove lične preokupacije, ali postojala je jedna od koje su sve te pojedinačne sudbine zavisile: izbor puta kojim će Srbija poći. Postojalo je barem pet opcija.
Neki oficiri su predlagali da se nacija, već čitavo stoleće podeljena u dva ili tri dinastička tabora, pomiri kompromisnim zvanjem nekog engleskog ili nemačkog princa na srpski presto. To su dve opcije. Treća je bila da se ponudi presto crnogorskom princu Mirku, sinu knjaza Nikole I, o čemu je još i ubijeni Aleksandar pregovorao u slučaju da ne obezbedi muško potomstvo. Četvrta opcija je bila knez Petar Karađorđević. Peta – republika.
Jasno je da bi dinamika istorije i Srbije i sveta bila dramatično drugačija da je izabrana bilo koja opcija osim četvrte, kneza Petra. Krenimo redom i pokušajmo da sažeto projektujemo eventualne posledice i opšti tok istorije.
Engleski princ bi značio trajni politički, kulturni i svaki drugi ulazak u britansku sferu uticaja. Naravno da nijedan monarh ne može da vlada suprotno volji svojih podanika (ma šta on mislio, on je samo glas iz dubine narodnog uma), pritom bi Englez na srpskom tronu verovatno vladao u duhu kojim britanski monarsi vladaju u svojoj zemlji, ali postoje procesi koji se dešavaju na kolektivnom podsvesnom nivou i narod bi oberučke prihvatio svog novog saveznika. U svakom slučaju, ova opcija se ipak verovatno ne bi mnogo razlikovala od Petrove i budućnost Srbije bi bila slična onoj koju znamo iz udžbenika. Uostalom, Karađorđevići su bili anglofilska dinastija.
Nemački princ, međutim, doneo bi nešto potpuno drugo. Stotinama godina unazad Srbi su bili prirodno i geografski upućeni i oslonjeni na Austriju: tamo su se školovali, tamo su stvarali, tamo su gradili ideju srpstva, tamo su nabavljali džebanu za boj s Turcima, tamo su izvozili svinje i uopšte sa Austrijom imali najtešnje političke, kulturne, ekonomske i svake druge veze. Sve bi se to još više uveličalo u slučaju ustoličenja nemačkog princa na tronu Srbije, i naša bi zemlja ušla u trajnu i dugoročnu vezu sa Centralnim silama: Nemačkim carstvom i Austrougarskom monarhijom.
Ne bi uopšte došlo do Prvog svetskog rata na isti način na koji je do njega došlo, ishod ne bi bio onakav kakav je bio, Hitler se ne bi desio i Drugi svetski rat bi imao drugačiju formu. Jednostavno, čak i da su Mladobosanci u ovom scenariju izvršili Sarajevski atentat, Beč ne bi reagovao onako kako je reagovao, kao što ratom nije reagovao ni kad je carica Elizabeta ubijena od strane italijanskog anarhiste.
Shodno tome, ni Rusija ne bi nastupala kao zaštitnica Srbije jer, pod jedan, ne bi za tim bilo potrebe, a pod dva, zašto bi kad smo austrijski saveznici a ne njihovi. To znači da zbog zateznih savezništava Berlina i Beča te Pariza i Sankt Peterburga, Francuska ne bi imala razlog da objavi rat Nemačkoj, Nemačka ne bi imala razlog da napadne Belgiju i Britanija ne bi imala razlog da objavi rat Nemačkoj. Prvi svetski rat bi izbio zbog nečeg drugog i valjda daleko od nas.
Istina, Srbija se ne bi 1918. proširila preko Drine, Save i Dunava, ali bi Srbi u Dvojnoj monarhiji verovatno dobili daleko više nego što su u stvarnosti mogli i da sanjaju. Uostalom, mi smo nakon Velikog rata stvaranjem Jugoslavije ionako prokockali ono što smo dobili i na kraju veka smo vraćeni praktično u granice iz 1914. godine (otpala je Makedonija, ali je pridodata Vojvodina) tako da je priča o tome da se u slučaju nemačkog princa na tronu ne bismo širili ka zapadu potpuno bespredmetna: nismo se na kraju ni proširili a izgubili smo u ratovima i odlivima mozgova milione ljudi, pa umesto da nas ima preko 20 miliona, nas ima osam na celom Balkanu.
Sa druge strane, raspad Austrougarske je bio pitanje vremena tako da bismo možda na kraju i pripojili sve srpske zemlje s one strane Drine, jedino što bismo 1950. godine imali barem deset miliona ljudi više, pošto u oba svetska rata ne bi poginulo tri miliona Srba.
Nego, da batalimo dalju projekciju što se ove opcije tiče jer se početna tačka (izbor nemačkog princa) grana na bezbroj potencijalnih načina koje je nemoguće predvideti. Jasno je, kako god gledali na stvari, da bi istorija i Srbije i sveta bila skroz drugačija.
Što se tiče treće opcije, ustoličenja crnogorskog princa Mirka, njom smo se već jednom bavili u tekstu od 9. marta 2014. godine, kada smo izneli tezu da kuća Petrović-Njegoš nikada ne bi stvorila Kraljevinu Jugoslaviju već bi samo zemljišno proširila “Ujedinjeno Kraljevstvo Srba” (ako pustimo mašti na volju i kažemo da bi se sjedinjena država Srbije i Crne Gore tako zvala).
Takav razvoj situacije bi mogao biti osporen jer je i kralj Nikola I pričao o jugoslovenstvu, ali se ipak nama čini kao realan. Ako je tako, čak i kad bi na čelu sa Petrović-Njegošima svi događaji između 1903-1918. godine bili identični onima u stvarnosti, ishod bi bio “Šira Srbija” umesto Jugoslavije.
Republikanska opcija nakon Majskog prevrata je malo poznata našoj javnosti, ali je među pučistima bilo onih koji su je zagovarali i to ne u malom broju. Prvo, svi su oni prevrat nazivali revolucijom, a samo je republikanska francuska štampa u Evropi pokazala dozu razumevanja (i takođe koristila pojam revolucija). Pored republikanskih pučista, bilo je i levičarskih političara i studenata koji su takođe tražili proklamaciju republike i promenu državnog uređenja.
Svedok događaja, tada osamnaestogodišnji Dragiša Vasić (kasnije istaknuti akademik, pisac, političar, advokat, novinar, pristalica “Crne ruke”, veteran Prvog svetskog rata, tokom Drugog pripadnik četničkog pokreta poznat kao Čiča Dragiša, praktično jedan od Dražinih zamenika), ovako je opisao atmosferu na ulicama Beograda jutro nakon prevrata:
Međutim, glavni pučisti nisu većinski bili za tu ideju. Naročito se Đorđe Genčić protivio, ukazajući na to da će takav potez Srbiju dovesti u nemoguću situaciju, da Velike sile, koje bi možda i mogle nekako da pređu preko atentata i prevrata i prihvate novog kralja, u slučaju proklamacije republike to nikada ne bi učinile, te da će Austrougarska u tom slučaju sigurno vojno intervenisati i da će za to imati podršku Rusije.
Uostalom, još je bilo živo sećanje na austrijsko i rusko ophođenje prema Sretenjskom ustavu kao demokratskom iskazu srpskog naroda; bio je to jedan od najnaprednijih evropskih ustava svog vremena koji je imao republikanske karakteristike, a koji smo doneli 1835. godine pa onda pod njihovim pritiskom ukinuli (ruski ambasador ga je prezrivo nazvao “francuskim rasadom u balkanskoj šumi”).
Drugim rečima, da smo 1903. godine proglasili republiku, potonja istorija Srba bi bila bitno drugačija čak i da republika kao takva nije opstala duže od 24 sata.
Moguće je da bismo bili okupirani od strane Austrougarske i da bi Velike sile, uključujući i Rusiju, podržale uspon cara Franca Jozefa na tron Kraljevine Srbije čime bi se efektivno ne samo poništila proklamacija republike već i srpska državnost i suverenitet a naša zemlja pripojila Habzburškoj monarhiji; naša vojska 1903. godine nije bila ista ona prekaljena i naoružana kao 1914. da bi mogla da se odupre. Dalja spekulacija o posledicama je besmislena: možda bi posle nekog vremena toj habzbzurškoj Srbiji bili pridodati svi etnički srpski prostori, a možda i ne; možda bi ušli u sastav južnoslovenskog entiteta u reformisanoj Monarhiji.
Druga mogućnost je da bi na srpski tron bio postavljen neki austrijski princ iz kuće Habzburg; pošto je Franc Ferdinand još uvek bio živ, možda bi to mogao da bude onaj nesrećni Karl koji je na kraju silom prilika postao austrougarski car i kralj Karl I, poslednji Habzburg na prestolu.
Treća mogućnost je da se ništa od toga ne bi desilo, da bi austrijska intervencija izostala, da bi Srbiju prihvatili kao republiku (četvrtu u Evropi te 1903, pošto će Portugalija postati četvrta tek 1910. godine) uz garancije da neće delovati protiv Austrije.
Srbija bi krenula da razvija svoj novi politički sistem i demokratiju na sličan način na koji se to do 1914. godine dešavalo pod kraljem Petrom koji se nije mešao previše u visoku politiku, ali bi neobuzdane želje militantnih “pijemontskih” krugova oko Apisa i njegovih istomišljenika verovatno na kraju uvukle Srbiju u Prvi svetski rat baš onako kako se desilo i u stvarnosti. Međutim, danas bismo možda živeli mnogo bolje jer naše prvo iskustvo sa republikom ne bi bio socijalizam, koji možda ne bismo ni iskusili, pa bi vremenom uspeli da izgradimo institucije koje istinski deluju u opštu korist, a ne samo na papiru kao što je to slučaj danas.
Ali, osnovno pitanje glasi: da li bi pobednička Republika Srbija 1918. godine počinila istu ludost kao i Kraljevina Srbija pod Karađorđevićima, ili ne bi? Pričamo o stvaranju Jugoslavije. Odgovor nemamo. Možda bi, a možda i ne bi. U oba slučaja ništa ne bi bilo kao u našoj stvarnosti, jer bi, kao što rekosmo, dinamika istorije bila potpuno drugačija. Osim jednog poklapanja: i u republikanskoj, kao i u svakoj drugoj opciji, Jugoslavija bi bila srpska grobnica.
(O. Š.)
Preuzeto: telegraf.rs
