Rođen je u Vranju, a još kao dečak je ostao bez oca Stojana, obućara, i majke Vaske, ćerke bogatog trgovca, pa ga je odgajila baba Zlata, koja mu je često pričala o starom Vranju.
U rodnom gradu je završio sedam razreda osnovne škole, a osmi u Nišu. Svoju komšinicu Pasu, u koju je bio zaljubljen, opisao je u pripoveci “Uvela ruža”. Pasa je kasnije govorila da ju je Bora “čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu”, i nikome nije dao da joj priđe. Međutim, Pasina majka nije želela zeta činovnika koji će neprestano da putuje, a Pasa se u toku godina pretvorila u “uvelu ružu”. Prebacila je Bori što ju je “metnuo u knjige”, a on joj je odgovorio:
– Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!
Iste godine kad se upisao na Pravni fakultet, preminula mu je i baba Zlata, a Bora je, zbog novčane nestašice, prodao kuću lokalnom svešteniku.
“Koštana”, život u Beogradu i najveća ljubav
Njegovo delo “Koštana”, “pozorišna igra u četiri čina”, prvi put je u celosti štampana u “Srpskom književnom glasniku” 1902. godine. Bora ju je više puta prepravljao sve do konačne verzije 1904. godine, iste godine kad je završio fakultet. Tih godina je više meseci proveo u Parizu, a kad se vratio u Beograd, postao je carinik i poreznik. “Koštana” mu je podarila mesto u kulturnoj eliti Beograda. Njegovi drugovi su bili Stevan Sremac, Janko Veselinović, Radoje Domanović…
Ako je verovati predanju, Bora je u to vreme šetao današnjom Ulicom kralja Milana, pa se zaustavio kod fotografske radnje, koja je u izlogu prikazivala fotografiju devojke u koju se na prvi pogled zaljubio. Više puta je prošao pored izloga ne bi li se nagledao. A onda je, nestvarno, dotičnu devojku iste večeri sreo na maskenbalu. Sve joj je objasnio, a njoj se priča svidela.
Ova Beograđanka se zvala Angelina Milutinović, a venčanje se odigralo u junu 1902. godine. Angelina i Bora su imali tri ćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.
Književno stvaralaštvo i zarobljeništvo u Prvom svetskom ratu
Sav Borin literarni opus je u vezi s Vranjem, ali je poznato da je tamo retko išao, kao i da nema dokaza da je posećivao bio koje okolno selo. Moguće je da mu je baba Zlata vrlo slikovito pripovedala razne lokalne angdote i običaje, pa je Bora sve prilježno beležio u svojim mislima.
Međutim, zbog uvođenja vranjanskog govora u književnost, kritikovali su ga savremeni školovani ljudi na zapadu, smatrajući da je “nepismen” i “orijentalan”. U to vreme se mlađa generacija okretala zapadnjačkoj kulturi, a Bora je ostajao privržen realizmu. Može se reći da se u svim njegovim delima oseća tradicionalni patrijarhalni svet stare Srbije.
Njegov roman “Nečista krv” objavljen je 1910. godine, i nedugo zatim je proglašen za “remek-delo srpske književnosti”. Knjiga govori o Sofki, poslednjem potomku nekadašnje ugledne porodice u Vranju, o porodičnom progresu i padu, moralnom izopačenju i tragediji koja pada na Sofkina leđa.
“Nečistu krv” je Alek Braun preveo na engleski 1932. godine, pod nazivom “Sophka”.
Treba napomenuti i da ni za jedan Borin originalni rukopis nije poznato da je sačuvan.
Kad je počeo rat, Bora je porodicu 1915. godine ostavio u Kraljevu, a on se sa moštima Stefana Prvovenčanog pred neprijateljem povlačio u Niš. Austrougari su ga uhapsili u Podgorici i poslali u Derventu, u Bosnu i Hercegovinu. Jedan prijatelj je pomogao da se Bora oslobodi, pa je 1916. godine pušten kući u Beograd. Radio je u “Beogradskim novinama” i kao činovnik u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete.
Smrt i zaostavština
Borisav Bora Stanković je preminuo 1927. u Beogradu, a sahranjen je na Novom groblju.
Njegov poslednji roman, “Gazda Mladen”, posthumno je objavljen 1928. godine.
Njegova rodna kuća, koja se nalazi u Baba Zlatinoj ulici broj 9 u Vranju, danas je muzej koji je otvoren za posetioce i predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Podignuta je 1855. godine, a poslednja rekonstrukcija je obavljena 2016. godine.
– Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. S ulice bila je ograđena visokim zidom… – opisivao je Bora svoj dom…
(D. V. / Telegraf.rs)
Preuzeto: telegraf.rs
