Bivša gradska palata prusko-poljskog kneza Antonija Radzivila na berlinskoj Vilhelmštrase izabrana je 1875. za sedište rajhskancelara novoproglašenog Nemačkog carstva Ota fon Bizmarka, i služila je kao sedište izvršne vlasti sve do njenog uništenja.
Jer, iako je januara 1938. godine „firer i rajhskancelar“ Adolf Hitler naložio svom omiljenom arhitekti Albertu Šperu da u sklopu kompleksa, na Vosštrase, sagradi Novu rajhskancelariju (prethodne godine srušene su sve zgrade od br. 2—10 da bi se očistio prostor), i iako je ona sazidana u rekordnom roku i bila otvorena već za novogodišnji prijem stranih diplomata 1939. — Stara rajhskancelarija ostala je Hitlerova zvanična adresa i rezidencija, sređena i modernizovana, u kojoj je Hitler na gornjem spratu imao svoj privatni stan (mada u njemu nije često boravio).
Za to vreme, impozantna Nova rajhskancelarija — koja je i korisnike i posetioce ostavljala bez reči (što je i bio cilj, budući da je Hitler rekao Šperu da su troškovi nebitni jer zdanje mora imati velike dvorane i salone koji će „ostavljati utisak na ljude“) — sa svojim svojim salama, salonima, galerijama i kancelarijama za bezbroj državnih službenika: služila je kao novo sedište izvršne vlasti.
Firerbunker! Sagrađen je kao privremeno sklonište u slučaju vazdušne opasnosti još 1936. godine, metar i po ispod podruma velike sale za prijeme, neposredno iza Stare rajhskancelarije. Međutim, tok rata i nezadrživi naleti Crvene armije radnika i seljaka koji su nadirali iz pravca Istoka, sa anglo-američkom silesijom koja je nadirala iz pravca Zapada i koja je sa neba neprestano satirala Berlin — nametnuli su potrebu za novim i trajnim bunkerom u koji bi se mogao preseliti tzv. Firerov glavni štab.
Zato je ovo privremeno sklonište 1944. obnovljeno i sređeno te preimenovano u Forbunker, što znači „prednji bunker“. A tik zapadno od njega, ispod vrta Stare rajhskancelarije i na oko 120 metara severno od Nove, sagrađen je Firerbunker koji se nalazio dva i po metra niže pod zemljom, na ukupnoj dubini od osam i po metara. Pored toga je bio i značajno sigurniji, pošto mu je tavanica bila od armiranog betona i debela tri metra.
Forbunker i Firerbunker bili su pod pravim uglom spojeni stepenicama koje su vodile do pregrade i čeličnih vrata, kojima je veza između njih mogla da se preseče. Tridesetak manjih soba bile su zaštićene sa oko četiri metra armiranog betona, dok su izlazi vodili ka glavnim zgradama kompleksa, osim izlaza za slučaj opasnosti koji je vodio ka dvorišnom vrtu (gde su Hitler i Braunova izneseni i spaljeni nakon što su izvršili samoubistva). Do januara 1945. godine donesen je kvalitetni nameštaj iz Rajhskancelarije, kao i nekoliko uljanih slika.
Kada bi posetilac sišao niz stepenice iz Forbunkera i stupio u Firerbunker, pred njim se otvarao dugački koridor sa sobama na obe strane. Na desnoj strani nalazile su se prostorije sa generatorom, za ventilaciju, telefonska centrala. Levo je bila spavaća soba Eve Braun (poznata i kao Hitlerova privatna gostinjska soba), zatim Hitlerov dnevni boravak iz kojeg je ulazio u svoj kabinet na čijem je zidu visio veliki portret pruskog kralja Fridriha Velikog, njegovog ličnog heroja. Tuda se ulazilo u firerovu skromno nameštenu spavaću sobu iz koje je imao direktan pristup sobi za konferencije, gde su drugi dolazili kroz čekaonicu.
Bunker je bio samoodrživ, ali pošto je bio ispod gornje granice podzemne vode na tom ozloglašeno močvarnom berlinskom tlu, vladala je strašna vlaga i pumpe su neprestano morale da rade da se ne bi podavili. Dizel-generator je proizvodio struju, dok je bunarska pumpa osiguravala neometano snabdevanje vodom.
Komuniciralo se porukama preko teleksa, telefonskim putem preko centrale, kao i radijskim putem, mada je na kraju došlo do sloma bezbednih veza kao i odsecanja Berlina od ostatka Nemačke usled sovjetskog opkoljavanja, pa se Hitler o vanberlinskim zbivanjima uglavnom obaveštavao preko Bi-Bi-Si-ja, koliko god to sumanuto i ironično zvučalo; recimo, upravo je tako saznao za pokušaj Himlera da pregovara sa zapadnim Saveznicima, kao i za sudbinu svog „saborca“ Benita Musolinija.
Adolf Hitler se uselio u Firerbunker 16. januara 1945. godine, zajedno sa Martinom Bormanom. Eva Braun i Jozef Gebels su im se pridružili tek aprila meseca, kada se Magda Gebels sa svoje šestoro dece nastanila u Forbunkeru. Tridesetak članova pomoćnog, medicinskog i administrativnog osoblja takođe se sklonilo u ovo „podzemno selo“; nekoliko firerovih sekretarica (najznačnija Traudl Junge kucala je kopije Hitlerovog političkog testamenta i lične oporuke, a preminula 2002), bolničarka Erna Flegel (preminula 2006), operater telefonske centrale narednik Rohus Miš (preminuo 2013. u 96. godini života kao poslednji „firerbunkeraš“) — samo su neki od njih.
Isprva je Hitler koristio neoštećeno krilo Rajhskancelarije gde je držao sastanke sa generalima, posle kojih bi popio čaj sa sekretaricama i uveče se vratio u bunker na spavanje. Ali već posle nekoliko nedelja retko je napuštao bunker (praktično nije napuštao donji nivo zbog gužve i galame na gornjem), osim tokom kratkih šetnji sa svojim psom Blondi i njenim mladunčetom Vulfom. Sastančio je uveče, ali je to znalo da potraje i do pet ujutru.
Bitka za Berlin počela je sovjetskim napadom 16. aprila, a Hitler je poslednji put izašao na površinu četiri dana docnije, na svoj 56. rođendan, kada je Gvozdenim krstom odlikovao nekoliko dečaka-vojnika iz Hitlerove omladine. Tom prilikom je i poslednji put video svetlo dana. Kao svojevrsni poklon, tokom popodnevnih sati kaćuše 1. beloruskog fronta prvi put su počele da granatiraju Berlin.
Devet dana kasnije, u jedan sat posle ponoći 29. aprila oženio je Evu Braun i pola sata docnije priredio skromni svadbeni „doručak“. Narednog dana u 15.30 časova ubio se pištoljem, nakon što je njegova supruga smrvila cijanidsku kapsulu u ustima i umrla. Tela su im oko 15.50 časova iznesena uz stepenice pa na izlaz za slučaj opasnosti, spuštena na zemlju dvorišnog vrta nedaleko od ulaza u bunker, natopljena sa 150—160 litara benzina i spaljena, zajedno sa leševima Blondi i Vulfa. Gorela su sve do 18.30 časova.
Sovjeti su do 1949. godine sravnili sa zemljom ruševine Stare i Nove rajhskancelarije, u nameri da zatru sve vidnjive tragove nacizma, ali je bunkerski kompleks uglavnom preživeo iako su neki delovi bili poplavljeni. Decembra 1947. probali su da ga dignu u vazduh, ali su uspeli samo da oštete pregradne zidove. Ono što je bilo ostalo od nadzemnog kompeksa Rajhskancelarije, vlasti Istočne Nemačke srušile su 1959. godine, pokušavši i sami da unište bunker.
Ali je prostor ostao nerazvijen i zapušten sve do pada Berlinskog zida, i to upravo zbog blizine Berlinskog zida. Posle ujedinjenja dve Nemačke počeo je tu da se gradi stambeni blok, pa su preživele prostorije bunkerskog kompleksa bile otkrivene i uništene, dok su podzemni delovi drugih zdanja bivše Rajhskancelarije ili ostavljeni ili zaliveni betonom ili zatvoreni.
Cilj koji je nemačka savezna vlada želela da postigne gradnjom stambenog naselja na toj lokaciji, bio je brisanje „znamenitosti“ oko koje bi se mogli skupljati neonacisti; takođe, hteli su da „obezvrede“ ceo prostor njegovom trivijalizacijom, da ga učine običnim i svakodnevnim. Činjenica da se na mestu izlaza za slučaj opasnosti, na kojem je Hitler spaljen a ono što je od njega ostalo pokopano, sada nalazi parking, svojevrsni je vrhunac celog poduhvata, i to uprkos tome što je 2006. godine, pred početak Svetskog prvenstva u fudbalu, na lokaciji bunkera postavljena informaciona tabla.
(O. Š.)
Preuzeto: telegraf.rs
