Status slobodnog umetnika imao je od 1976. godine. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i one za životno delo.
Nema coveka u Jugoslaviji, i ovoj današnjoj i onoj nekadašnjoj, koji nije čuo za ovog legendarnog glumca. Jareta iz Kamiondzija, Jovancu Micića iz Puta oko sveta, glavnog junaka Veselih večeri i nebrojenih uloga koje su ovog skromnog čoveka odvele u legendu. Kao počasni predsednik Jagodine bio je “na vlasti” sedam dana, dalekih sedamdesetih godina, prenosi Buka.com.
Bio je četvrto dete Čedomira i Hristine Popović, a detinjstvo je proveo u rodnom Kruševcu, gde je i počeo da se bavi glumom.
Za vreme Drugog svetskog rata nalazio se u Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ-a. Nakon rata upisuje studije veterine u Beogradu, gde prema njegovim rečima zbog nemaštine nikada nije diplomirao. Takođe nastavlja da se bavi glumom u KUD-u “Ivo Lola Ribar”.
Od 1946. godine postaje član dramskog studija Radio Beograda, a njegova popularnost raste učešćem u emisiji “Veselo veče”. Od 1951. godine postaje član Humorističkog pozorišta u Beogradu, a ulogu u prvoj seriji “Servisna stanica” ostvario je 1959. godine.
Status slobodnog umetnika imao je od 1976. godine. Dobitnik je brojnih nagrada, među kojima su i one za životno delo.
Glumio je u brojnim domaćim serijama kao što su “Ljubav na seoski način”, “Kamiondžije”, “Vruć vetar”, “Kamiondžije 2”, ali i u brojnim filmovima “Orlovi rano lete”, “Paja i Jare”, “Kamiondžije ponovo voze”…
Njegov sin Čedomir Petrović je takođe glumac ali i reditelj, a glumica Jovana Petrović je njegova unuka.
Poslednje godine svog života je proveo tiho i povučeno daleko od očiju javnosti. Bio je deo predizborne kampanje DOS-a 2000. godine.
U jednom od svojih poslednjih intervjua rekao je da je imao problema sa slomljenim kukom, ali da je to na svu sreću uspeo da prebrodi uz pomoć druga iz mladosti koji je iskusan hirurg.
Foto: Tanjug/Branko Obradović
Neposredno pre promene vlasti 2000. godine je izjavio da više nema televizje, kao ni kvalitetnog humorističkog programa i pozorišta, a da glumci samo gledaju kako će da prežive.
Istakao je da od male penzije teško živi jer dok plati sve dažbine njemu ništa ne ostane.
– Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić – dodao je on.
Sa ponosom ističe da mu je najveća nagrada to što se ljudi uvek obraduju kada ga prepoznaju na ulici.
– Najdraže mi je kada me ljudi na ulici pozdrave uz širok osmeh na licu. Sa svakim zastanem i popričam. Taj osmeh je nesto najlepše. Prilaze mi i ovi mladi, pa uzimaju autogram, jer, kako kažu, neće im roditelji verovati da su me upoznali. To je za mene najveće priznanje – govorio je on, a prenosi Buka.com.
Preuzeto: telegraf.rs
