Aleksandar Solženjicin bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine).
Zbog kritika Staljina i njegovog režima u svojim delima u kojima je pisao o zatvorima za sovjetske građane, gulazima, u bivšem Sovjetskom Savezu, 1974. mu je oduzeto državljanstvo, nakon čega je proteran iz zemlje. U Rusiju se vratio dvadeset godina kasnije, posle raspada SSSR. Najpoznatija su mu dela “Arhipelag GULAG”, “Prvi krug”, “Jedan danu u životu Ivana Denisoviča”, “Odeljenje za rak”, “Crveni točak” i “200 godina zajedno”.
Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.
Izvor: sr.wikipedia.org
