Sarajevski ili Vidovdanski atentat dogodio se 28. juna 1914. godine, a na današnji dan 1389. godine dogodila se i čuvena Kosovska bitka.
Sarajevski ili Vidovdanski atentat se dogodio 28. juna 1914. godine u Sarajevu, (Bosni i Hercegovini) kada je Gavrilo Princip iz grupe od šestorice atentatora (petorice Srba i jednog bosanskog muslimana), članovi organizacije Mlada Bosna, kojima je koordinirao Danilo Ilić, ubio austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, vojvotkinju od Hoenberga. Politički motivi ubistva je bile želja za odvajanjem austrougarske provincije Bosne i Hercegovine i njeno ujedinjenje u Veliku Srbiju ili Jugoslaviju. Iza organizacije ubistva stajali su oficiri srpske vojske. Atentat je direktno vodio do Prvog svetskog rata kada je Austrougarska dala ultimatum Srbiji, koji je ona delimično odbila. Austrougarska je potom objavila rat Srbiji, što je bilo okidač za niz objava rata između drugih evropskih sila.
Glavni inspiratori atentata bili su šef obaveštajnog odeljenja srpske vojske Dragutin Dimitrijević Apis, njegov pomoćnik major Voja Tankosić i obaveštajac Rade Malobabić. Major Tankosić je obučio atentatore i dao im bombe i pištolje. Atentatorima je dat pristup tajnoj mreži skrovišta i agenata koje je Rade Malobabić koristio za ubacivanje oružja i operativaca u Austro-Ugarsku.
Atentatori, ključni ljudi tajne mreže i glavni zaverenici u srpskoj vojsci koji su još bili živi su bili uhapšeni i osuđeni. Osobama uhapšenim u Bosni je suđeno u Sarajevu oktobra 1914. Drugi zaverenici su uhapšeni i suđeno im je na montiranom procesu pred srpskim vojnim sudom na Solunskom frontu za nevezane lažne optužbe. Srbija je pogubila tri glavna vojna zaverenika: Dimitrijevića, Malobabića i majora Ljubomira
Sam atentat nije bio usmeren da značajno oslabi Monarhiju i namerno pokrene rat jer nijedan od atentatora nije bio dovoljno politički obrazovan da bi mogao tako nešto iskovati. Svi učesnici u atentatu su bili studenti ili maloletna lica. Ovome u prilog ide još i činjenica da su ta vremena bila obeležena atentatima (npr. atentat na austrijsku caricu Elizabetu, 10. septembra 1898. godine u njenoj poseti Italiji, kao i to da nadvojvoda Franc Ferdinand nije bio mnogo uticajan u carstvu i da se zalagao za ideju da Monarhija bude uređena kao trijalistička, tj. da slovenske zemlje dobiju isti status kao Mađari, tj. da dobiju veća prava čime je hteo da očuva mir u Monarhiji. Sam atentat nije u početku bio usmeren na prestolonaslednika, već na guvernera Bosne i Hercegovine, Oskara Poćoreka.
Planovi za njegovo ubistvo počeli su da se kuju tek pošto se tajnim kanalima u Srpskoj obaveštajnoj službi na čelu sa Dragutinom Dimitrijevićem saznalo da austrougarski prestolonaslednik dolazi u Sarajevo da nadgleda vojne manevre. Aktivnostima na granici, prebacivanju trojice mladića sa oružjem u Bosnu bio je obavešten srpski predsednik vlade, Nikola Pašić. On je srpskom ambasadoru u Monarhiji naredio da vesti prenese državnom vrhu međutim, on je to preneo previše diskretno, govoreći da su manevri i pokazivanje moći na srpski verski praznik možda previše provokativni.
U samom atentatu učestvovalo je sedam osoba raspoređenih po maršruti od polja gde su se održavali manevri do Gradske većnice: Muhamed Mehmedbašić, Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinović je bacio bombu na povorku, ali je prestolonaslednik odgurnuo bombu sa krova i ona je pala na sledeći automobil u koloni, Cvetko Popović, Danilo Ilić, Trifko Grabež i Gavrilo Princip. Kao i ostali atentatori niz ulicu su čuli eksploziju bombe i napustili svoja mesta. Neobičnim spletom slučajnosti, nadvojvodin automobil je u trenutku prošao pored Gavrila Principa koji je iskoristio priliku i potegao pištolj, marke Brauning model 1910. Prvi hitac je ranio nadvojvodu u vrat, a drugi, namenjen guverneru Bosne Poćoreku, ranio je Sofiju u predeo abdomena. Oboje su podlegli ranama na putu ka rezidenciji guvernera. Princip je, kao i Čabrinović, pokušao da počini samoubistvo, kapsulom cijanida, no i u njegovom slučaju je otrov zatajio. Pokušaj da sebi ispali hitac u glavu preduhitrili su pripadnici policije.
Kosovski boj
Takođe, ne može, a da se ne spomene da se na današnji dan 1389. godine dogodio boj na Kosovu nedaleko od Prištine, između srpskih i osmanskih snaga. Srpske snage je predvodio knez Lazar Hrebeljanović i među njima su bile i snage njegovih srodnika i saveznika, dok se na čelu turske vojske nalazio sultan Murat I sa sinovima Jakubom i Bajazitom.
U prvoj fazi bitke, srpske snage su potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova (Miloš Obilić) je uspeo da ubije sultana Murata. Njegov sin Bajazit je uspeo posle toga da konsoliduje svoje redove i krene u protivnapad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po njegovom naređenju pogubljen, posle čega se osmanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju.
Prvi izvori o samoj bici govore o srpskoj pobedi, a tek kasnije se javljaju navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu (sredinom XV veka). Zbog toga se smatra da je sama bitka završena najverovatnije srpskom pobedom ili eventualno nerešeno, ali ona po svojim dalekosežnim posledicama predstavlja otomansku pobedu.
Lazarevi naslednici su pod pritiskom mađarskih napada i njihovih kontakata sa Vukom Brankovićem, sklopili u prvoj polovini 1390. godine mir sa Bajazitom i priznali njegovu vrhovnu vlast. Uz pomoć njegovih trupa, oni su uspeli da potisnu Mađare i povrate izgubljene predele u zapadnoj Srbiji.
Kosovska bitka je imala veliki odjek u tadašnjoj Evropi i uspela je da privremeno zaustavi osmansko širenje u Evropi. Ona je tokom narednih vekova postala centralni motiv srpske narodne epske poezije i centralni motiv srpskog nacionalnog identiteta.
